Dalje pogoršanje klimatskih promena koje se manifestuje kroz povećanje učestalosti nepovoljnih vremenskih uslova, kao što su povećanje temperature i prostorna i vremenska izmena režima padavina, sa sve češćim ekstremnim vremenskim pojavama, sigurno je da će imati značajno negativne uticaje na funkcionisanje zajednica i država. Svi sektori koji su direktno zavisni od korišćenja i zaštite prirodnih resursa su i direktno pogođeni, ali i sve druge delatnosti trpe posledice, jer su sve na neki način povezane sa prirodnim uslovima. S obzirom da se ne može očekivati brzo ublažavanje klimatskih promena, neophodno je preduzimanje akcija za prilagođavanje najranjivijih sektora na već izmenjene klimatske uslove i povećanje otpornost celokupnih zajednica na očekivano pogoršanje vremenskih uslova u budućnosti, koje će imati značajan uticaj i na privredu i na društvo.
Zbog svega toga se zemlje i zajednice podstiču da izrađuju procene osetljivosti i odgovarajuće planove za prilagođavanje, kako bi se osiguralo njihovo funkcionisanje i dalji razvoj u izmenjenim i promenljivim uslovima.
Prilagođavanje izmenjenim klimatskim uslovima je nerazdvojno od planiranja razvoja koje uzima u obzir i sve druge probleme u jednoj zajednici, zbog čega takvo planiranje mora biti integralno. To znači da planiranje razvoja u svim sektorima mora da uzme u obzir i potrebu prilagođavanja, kao i potrebu održivog upravljanja prirodnim resursima kako bi se podržalo funkcionisanje različitih ekosistema u budućnosti. Takođe, način upravljanja u svim sektorima mora biti prilagodljiv promenama i to naročito u onim sektroima koji su identifikovani kao najranjiviji. U Srbiji su kao najpogođeniji sektori identifikovani poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda, energetika, infrastruktura i javno zadravlje. Jačanjem otpornosti najranjivijih sektora se obezbeđuju uslovi za rešavanje drugih razvojnih izazova, sigurnost u snabdevanju hranom, obezbeđivanje bezbedne vode za piće i druge potrebe, zaštita biodiverziteta i životne sredine od degradacije, zaštita zdravlja ljudi itd.
Svest o potrebi prilagođavanja sve više raste, jer se shvata da je to neophodnost za dalji privredni i društveni razvoj. Međutim, nisu sve zajednice u mogućnosti da sve potrebne mere preduzmu u neophodnom roku. Najizraženije prepreke su povezane sa neravnomernom razvijenosti pojedinih područja, pri čemu su ruralna područja najviše pogođena, kako usled gubljenja stanovništva, tako i zbog nerazvijene infrastrukture i korišćenja zastarelih tehnologija. Manju otpornost imaju i posebne grupe stanovništva koje imaju manji kapacitet za prilagođavnje, siromašni, stari, osetljive grupe i slično. Manje razvijenim zajednicama često nedostaju i neophodni stručni i naučni kapaciteti i resursi koji su od presudne važnosti za odgovor na izazove klimatskih promena.
S druge strane, nastali izazovi su i dobra prilika za stvaranje novih mogućnosti za razvoj. To je značajno posebno u sektoru poljoprivrede, npr. razvoj novih sorti prilagođenih većoj koncentraciji CO2 i sl.
Poseban pistup iznalaženju novih rešenja za prilagođavanje, koja istovremeno doprinose i ublažavanju klimatskih promena, odnosno smanjenju ugljen-dioksida u atmosferi, baziran je na rešenjima koja su zasnovana na korišćenju prirodih potencijala, koja se nazivaju i „rešenja zasnovana na prirodi”.
Rešenja zasnovana na prirodi su definisana kao akcije za zaštitu, održivo upravljanje i obnavljanje prirodnih ili modifikovanih ekosistema koje rešavaju društvene izazove na efektivan i adaptivan način, istovremeno obezbeđujući koristi za dobrobit ljudi i biodiverzitet.
Za verifikaciju tih rešenja u praksi, usvojeni su standardi kako bi se obezbedilo da ona budu prilagođena lokanim uslovima, da su sistemska i efikasna, da su isplativa i da istovremeno pružaju ekološke, društvene i ekonomske koristi.
Da bi se sistemski pratila, ta rešenja su grupisana u četiri kategorije: prakse u šumarstvu, prakse vezane za močvarna područja, regenerativna poljoprivreda i prakse vezane za okeane. Takva rešenja su uglavnom i integralna rešenja koja, pored uticaja na prilagođavanje klimatskim promenama doprinose i drugim koristima za životnu sredinu, kao što su čistiji vazduh i voda, zaštita zemljišta od erozije, zaštita od poplava i suša i u celini povećanje otpornosti.
Neka od tih rešenja podrazumevaju pošumljavanje obnavljanje šuma otpornim vrstama na način koji smanjuje rizik od požara i njegovog širenja, izgradnju zelene infrastrukture u gradovima kao zaštita od toplotnih talasa, sadnju klimatski otpornih vrsta na poljoprivrednim površinama i u formi zaštitnih pojaseva oko useva, pri čemu na napuštenim poljoprivrednim površinama, koje su pod velikim rizikom od erozije, takvo rešenje može sprečiti dalju degradaciju i doprineti obnavljanju zemljišta.
Procena je da rešenja zasnovana na prirodi, pored toga što mogu da poboljšaju otpornost na klimatske promene ljudi i biodivreziteta, mogu i da obezbede jednu petinu neophodnog smanjenja neto emisija gasova sa efektom staklene bašte.