Da bi se porast prosečne globalne temperature na Zemlji ograničio na maksimalno 2°C, potrebno je da se deluje u mnogim sektorima. Zbog toga što je proizvodnja električne energije iz fosilnih goriva glavni „krivac” za klimatske promene, razvoj tehnologija za proizvodnju energije iz drugih izvora je najveći globalni prioritet. Nekada je nuklearna energija bila prepoznata kao dobro rešenje, ali danas se potencira proizvodnja iz obnovljivih izvora. Solarna energija se smatra stalnim i sigurnim izvorom energije i u prilog njenom sve većem korišćenju ide to što se razvijaju tehnologije koje postaju sve jeftinije, nasuprot prvim tehnologijama kod kojih je proizvodnja te energije bila skuplja od proizvodnje energije iz fosilnih goriva. Pored solarnih elektrana, značajan proboj je načinjen primenom solarnih panela na objektima, što je doprinelo i diverzifikaciji proizvodnje enegije i ostvarivanju ideje da se obezbedi dostupna i priuštiva energija za sve. To je posebno značajno za nerazvijene zemlje koje se nalaze u predelima sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Pored solarne energije, u pogledu potencijala za proizvodnju energije, svaka zemlja ima svoje specifičnosti kada je u pitanju najveća raspoloživost određenim izvorima. Kod nekih zemalja je to hidroenergija, kod nekih energija vetra, termalna energija i dr. Tehnologije u proizvodnji energije iz vetra takođe, brzo napreduju, pa su tako vetrogeneratori sve veći i sve su efikasniji, npr. jedan veliki krak vetrogeneratora samo u jednom zamahu može da stvori energiju za dnevnu potrošnju jednog domaćinstva. Kod planiranja strategija za korišćenje novih izvora energije, mora se jako paziti na moguće uticaje na druge elemente ekosistema, koji ni u kom slučaju ne smeju biti ugroženi.
Pored sektora energetike, transport je jedan od značajnih sektora u kojem se može delovati radi smanjenja emisija. Pored razvoja električnih automobila, započeo je ubrzan razvoj automobila na vodonik, čime se može doprineti i kvalitetu vazduha i čistijim gradovima. Prepoznato je da su inovacije takođe, potrebne i u sektoru avionskog saobraćaja, koji je odgovoran za 2% globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Prilikom razvoja i prihvatanja novih tehnologija za primenu u praksi, neizostavno je proceniti učinak na životnu sredinu i klimatske promene tokom celokupnog životnog ciklusa proizvoda, kako ne bi došlo do generisanja novih problema u nastojanju da se reše postojeći.
Pitanje koje se iznova postavlja je šta se može učiniti da se svet ujedini u borbi protiv klimatskih promena. Svest o potrebi dogovora je preovladala 2015. godine kada su u Parizu svetski lideri odlučili da njihove zemlje preduzmu akcije u borbi protiv klimatskih promena. Uz izvesne prolazne teškoće u kontinuitetu učešća SAD, koje su odgovorne za 30% globalnih emisija sa svojih 5% svetske populacije i neratifikovanja sporazuma od strane Irana, Iraka i Turske, kao velikih emitera, sporazum se primenjuje u 190 zemalja. Do početka primene ovog dogovora, izvesne sumnje su i dalje izražavane u pogledu stvaranja monopola nad korišćenjem i transferom novih tehnologija uz istovremenu zloupotrebu propagande protiv fosilnih goriva. Međutim, sve veći zamah u razvoju inovativnih tehnologija koji ih čini sve jeftinijim i usmeravanje finansijskih tokova za podršku smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte i razvoju otpornom na klimatske promene, omogućava ostvarivanje globalnog dogovora za borbu protiv klimatskh promena.
I pored toga što je načinjen izvestan napredak, ostaje velika zabrinutost u pogledu brzine delovanja kako bi se usporio trend povećanja prosečne globalne temperature. Dogovoreno je da se do 2030. godine sadašnje emisije smanje za polovinu, a do 2050. godine da privrede zemalja postanu neutralne u pogledu emisija gasova sa efektom staklene bašte, odnosno da količine emitovanih gasova budu jednake količini koja se apsorbuje i/ili trajno skladišti. Drugim rečima, koliko se gasova sa efektom staklene bašte emituje u atmosferu toliko se mora ukloniti pomoću tzv. ponora ugljenika.
S obzirom da sve zemlje nisu podjednako odgovorne za nastanak klimatskih promena, da su emisije po glavi stanovnika veće u razvijenim u odnosu na manje razvijene zemlje, kao i da nerazvijene zemlje nisu u mogućnosti da smanje svoje emisije u predviđenom roku bez ugrožavanja svojih ekonomija, dogovoreno je da zemlje postepeno smanjuju svoje emisije u skladu sa svojim mogućnostima, s tim što svaki naredni postavljeni cilj mora biti veći od prethodnog. Takođe, postoji obaveza da svaka zemlja redovno izveštava o doprinosu koji ostvaruje za ublažavanje globalnog zagrevanja.
Značajnu ulogu u emitovanju gasova sa efektom staklene bašte, pored emisija iz privrednih sektora, imaju i navike i način života samih građana. Svaki pojedinac ima sopstveni ekološki i ugljenični otisak, koji potiče od svake njegove životne aktivnosti i svake kupovine. Određenim promenama u pristupu potrošnji svaki pojedinac može da doprinese borbi protiv klimatskih promena, npr. manje bacanje hrane, smanjenje potrošnje mesa i mlečnih proizvoda, jer je stočarska proizvodnja veliki emiter metana u atmosferu, zatim kupovinom lokalnih proizvoda koji se transportuju na manjim udaljenostima, pri čemu se smanjuju emisije koje potiču od saobraćaja. Takođe, kupovina trajnijih proizvoda, popravke i ponovna upotreba značajno štede resurse i smanjuju emisije koje nastaju tokom eksploatacije rude, prerade i transporta sirovina i proizvoda, a vraćanje sirovina u proizvodni ciklus nakon završetka veka trajanja jednog proizvoda doprinosi uspostavljanju cirkularne ekonomije. Za obezbeđivanje energetske sigurnosti domaćinstava poželjno je unapređenje izolacije kuća i postavljanje solarnih panela kad god je to svrsishodno. Promena navika ljudi u sadašnjosti je od presudnog značaja za osiguravanje uslova za udoban i kvalitetan život budućih generacija.
