Zelena ekonomija

Strategije primene zelene ekonomije u modularnoj gradnji

Značaj cirkularne/kružne ekonomije (CE) sve se više prepoznaje među istraživačima i stručnjacima u industriji, društvu i akademskim krugovima. Pojmovi CE-a o smanjenju, ponovnoj upotrebi i mogućnosti reciklaže materijala i komponenti već su uspešno primenjeni na brojne proizvode, od elektronske robe do odeće, ali u manjoj meri i na građevinarstvo i građevinske delove.
Primena principa cirkularne ekonomije na građevinarstvo ograničena je na upotrebu nusprodukata u proizvodnji betona i recikliranog betona. Međutim, važno je napomenuti da upotreba recikliranog betona ne spada u cirkularnu ekonomiju u pravom smislu, budući da su reciklirani beton i građevinski agregati smanjili svoju vrednost kada su postali materijal za reciklažu. U pitanju je takozvani „down-cycling”, odnosno praksa korištenja reciklabilnog materijala za dobijanje manje vrednosti od njegove prvobitne namene. Postavlja se logično pitanje: kako onda uvesti „zelenu ekonomiju” na velika vrata i u ovu značajnu granu privrede?
Prepreke koje stoje na putu potpune primene principa „zelene ekonomije” na tradicionalno građevinarstvo uglavnom su povezane s monolitnom prirodom zgrada, arhitektonskim aspektima zbog kojih ne postoje standardne mere za prefabrikovane konstrukcije i nerazvijenim lancem snabdevanja. Ukratko: cirkularna ekonomija u ovom aspektu privrede veoma teško može da „zatvori krug” jer su sve zgrade drugačije, a grade se različitim sistemima i materijalima, produkujući pritom ozbiljne gubitke sirovina. Montažni objekti možda bi mogli da predstavljaju dobru polaznu tačku za odgovor na sva ova pitanja.
Spajanje prefabrikovanih građevinskih konstrukcija nije ni nova ni jedinstvena ideja. Načelno, ovaj princip se zasniva na izgradnji istovetnih delova u specijalizovanom pogonu i njihovoj montaži na zadatoj lokaciji. Na taj način se drastično smanjuju troškovi proizvodnje, baš kao i, na primer, u linijskoj proizvodnju automobila. Sa druge strane, mora se zaboraviti na originalnost, jer prefabrikacija podrazumeva da će se isti elementi upotrebiti nebrojeno puta, kao sastavni delovi raznih objekata.
Postoje različiti nivoi prefabrikacije: od proizvodnje osnovnih elemenata (betonskih ploča, stubova), preko sklapanja nefunkcionalnih jedinica (balkoni, pregrade) i funkcionalnih jedinica (kupatila, sobe, kuhinje), do montaže cele zgrade. Ono što je revolucionarno u pogledu primene principa „cirkularne ekonomije” jeste poboljšanje proizvodne učinkovitosti i optimizacija lanca kako bi se sačuvale vrednosti sirovina, a ukoliko je to moguće i nadgradile.
Moderna industrija funkcioniše u najvećoj meri linearno: kompanije izvlače sirovine, proizvode i koriste proizvode, te konačno odlažu materijale koji više nisu potrebni, obično do kraja njihovog životnog ciklusa. Iako se najveći deo otpada u linearnom okviru „uzmi-proizvodi-upotrebi-odbaci”, generiše u poslednjoj fazi, takođe se mora razmotriti otpad nastao i tokom procesa proizvodnje. Naime, značajna količina otpada i sirovina gubi se u primarnim fazama proizvodnog lanca, kada se pokvari ili ošteti zbog prekomerne proizvodnje, kašnjenja, problema s zalihama ili u transportu. Optimizacija proizvodnog procesa morala bi da ide u smeru korišćenja savremenih tehnologija, kako bi se ovakvi problemi predupredili.
U fazi proizvodnje zgrada, najveći deo otpada dolazi od rezanja čeličnih armatura, nepreciznosti u konstrukciji betonskih elemenata, oštećenja cigala i pločica, te gubitka peska tokom transporta. „Lean proizvodnja” i proizvodnja „na paralelnim linijama” potencijalna su rešenja za smanjenje otpada tokom ove faze proizvodnje. Sve ovo zahteva upotrebu novih informacionih tehnologija, ali i prilagođavanje tradicionalnih građevinskih tehnologija zahtevima inovativnih sistema.
Mnogi stručnjaci za cirkularnu ekonomiju smatraju ponovnu upotrebu otpada ili nusproizvoda jednom od glavnih strategija za „zatvaranje” kruga „otpad-resursi”, a u većini slučajeva i daleko učinkovitijom od recikliranja. Nusproizvodi generisani u različitim sektorima industrije, poput poljoprivrede, automobilske industrije i elektronike, mogu se uspešno integrirati u lanac snabdevanja.
Kao što je spomenuto, najveći deo otpada iz građevinskog sektora sastoji se od inertnih materijala. Takvi materijali mogu se uspešno koristiti za proizvodnju novog recikliranog betona i pomešati se s nusproizvodima iz građevinskog sektora. Ti popratni proizvodi uključuju reciklirani beton, keramičke pločice i cigle, kao i druge industrije, poput geopolimerne kaše ili pepela. Dodavanje nusproizvoda u beton praksa je koja usporava „odlaganje”, odnosno odlaže se odbacivanje i deponovanje otpada. Na ovaj način ostvaruje se ušteda materijala, a pre svega cementa i agregata, ali tu su i neke druge ekološke prednosti, poput smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte koji nastaju u cementarama ili usled eksploatacije sirovina kao što su šljunak i pesak.

Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije, u okviru projekta GEAR – Zelena ekonomija za razvoj regiona, koji u Srbiji sprovodi Smart kolektiv. Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost udruženja Zeleni krug i ni pod kojim se uslovima ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.