Međugenracijska solidarnost i briga za potrebe budućih generacija predstavlja okosnicu koncepta održivog ravoja. U osnovi ovog pristupa je spoznaja da ljudske aktivnosti koje se preduzimaju radi obezbeđivanja potreba sadašnjih generacija, nepovratno menjaju prirodne sisteme na Zemlji. Posledica tih promena je ih smanjuje kapaciteta prirodnih sistema da podrže na isti način koncipiran ekonomski rast u budućnosti. Pri tome, buduće potrebe rastuće populacije će iziskivati još veće korišćenje resursa, kako obnovljivih tako i neobnovljivih. Sve što čovečanstvo uzima iz priorde smatra se funkcijama ekosistema koje imaju određenu vrednost. Direktno korišćenje ekosistema podrazumeva korišćenje resursa za zadovoljavanje potreba za hranom, vodom, vlaknima, biomasom, građevinskim materijalom itd. Indirektnim korišćenjem ekosistema se smatra korist koja se stvara usled sposobnosti ekosistema da prečišćavaju vodu i vazduh, da obezbede uklanjanje neželjenih materija iz prirode, da obezbede stabilizaciju klime na Zemlji, zaštite od poplava, suša, stvaraju i obnavljaju plodno zemljište, oprašuju biljke i sl. Dodatno, vrednost od ekosistema se stvara i kada se oni ne koriste, već se štite kako bi se neka vrsta ili ekosistem očuvali i opstali da bi se evenutlano kasnije koristili ili ostavili za budućnost.
Sami ekosistemi imaju sposobnost samoregulacije što im omogućava da se prilagođavaju spoljnim uticajima i uticajima unutar samih ekosistema. Ta osobina se naziva otpornost ekosistema zahvaljujući kojoj se podržava život na Zemlji. Zbog ubrzanog nestajanja resursa, odnosno poremećaja u eksositemima izazvanih smanjenjem njihove otpornosti, sve više raste svest o zavisnosti čovaka od prirode i neophodnosti očuvanja funkcija ekosistema da bi se obezbedio osnov za buduće ljudske aktivnosti.
Često postavljana pitanja su da li je moguće izraziti stvarnu vrednost usluga koje pružaju ekosistemi i kako održati te vrednosti i za buduće generacije? Usluge koje pružaju ekosistemi je često teško izraziti u novcu, posebno neke od njih, kao što su regulacija klime ili promet materije u prirodi. Međutim, prepoznato je da je moguće, a i da je neophodno, uspostaviti šeme plaćanja usluga ekosistema koje podržavaju pristup da umesto proste eksploatacije prirode, treba omogućiti ekonomsku delatnost uz poštovanje ekološkog ograničenja. Takav pristup je ključan za održivo stvaranje radnih mesta i održivu ekonomiju, a i ima i socijalne koristi. U slučajevima kada su određena područja radi zaštite biodiverziteta proglašena zaštićenim, lokalnim zajednicama se ograničavaju određene privredne aktivnosti. U tim slučajevima je vrednovanje usluga ekosistema često jedina šansa za privredni razvoj tih zajednica.
Najdrastičniji poremećaj koji je nastupio globalno, a koji se u pojedinim područjima manifestuje izraženije nego u drugim, su klimatske promene. Klimatkse pormene, koje su poseldica delovanja čoveka, dodatno ugrožavaju ekosisteme, koji su već ugroženi usled drugih brojnih pritisaka. Što su prirodni odnosi u ekosistemima na određenom području više narušeni, to se smanjuje sposobnost zajednice da se prilagodi nastalim promenama i smanji njihove negativne posledice.
Cilj 15 održivog razvoja se odnosi na zaštitu života na zemlji kroz zaštitu, obnovu i promovisanje održivog korišćenja terestrijalnih ekosistema, održivo upravljanje šumama, borbu protiv desertifikacije i zaustavljanje i preokretanje degradacije zemljišta i zaustavljanje gubitka biodiverziteta. Ostvarivanje ovog cilja je podržano i ciljem (13) koji predviđa hitnu akciju u borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica.
