Često postavljano pitanje u vezi sa održivim razvojem je i da li je uopšte moguće i na koji način preokrenuti trend neodrživog rasta, odnosno napustiti pristup planiranju ekonomskog rasta koji se bazira na intenzivnoj eksploataciji prirodnih resursa? Razdvajanje ekonomskog rasta i rasta blagostanja društva od eksploatacije priornih resursa, odnosno povećanje prihoda uz očuvanje prirodnih sistema od kojih živimo se može postići samo ukoliko se promeni pristup proizvodnji i potrošnji u pravcu efikasnijeg korišćenja prirodnih reusursa. Promene u načinu proizvodnje i potrošnje dobara i usluga moraju da se primene u svim sektorima: životna sredina, energetika, poljoprivreda, ribarstvo, transport, građevinarstvo i dr, odnosno u svim aspektima kojama se zadovoljaju vitalne potrebe: hrana, energija, zdravlje, proizvodna dobra, voda i dr.
Do izvesnog stepena se te promene mogu ostvariti unapređenjem postojećih tehnologija kroz inovacije uz primenu principa preventivnog delovanja na smanjenje zagađenja i efikasnijeg korišćenja resursa i energije. Međutim, postizanje većeg rasta uz manje korišćenje resursa i značajno smanjenje zagađenja zahteva korenitije promene u tehnološkim, proizvodnim i sistemima potrošnje, ali i potpunu promenu navika i kulture u društvu.
Prelazak na novi ekonomski koncept, koncept zelene ekonomije, treba da donese direktne koristi za ljudsko blagostanje pri čemu će biti očuvani ekosistemi od kojih to blagostanje u velikoj meri zavisi. Zelena ekonomija se oslanja na veće korišćenje obnovljivih izvora energije, praćenje resursa tokom celokupnog životnog ciklusa i promenu linearnih tokova materijala u cirkularne tokove. Na taj način se npr. otpad, umesto što zagađuje ekosisteme, koristi kao sirovina u proizvodnim procesima. U slučaju Republike Srbije, to znači da bi se otpad u vrednosti od oko 50 miliona evra godišenje koristio u proizvodnim procesima, umesto što se sada bacadok se reciklira tek oko 5%.
Primeri tehnologija kojima se značajno menjaju postojeći obrasci potrošnje resursa i zagađenja uključuju npr. nove sisteme za hvatanje i skladištenje ugljenika, iznalaženje novih izvora energije, efikasnije metode navodnjavanja, pronalazak novih uređaja za prečišćavanje vode, proizvodne procese koji minimiziraju otpad i zagađenje i mnoge druge. Neke inovacije se mogu podsticati i uspešno koristi na nacionalnom nivou, ali takvi napori uglavnom nisu efikasni za globalno postizanje ciljeva. To se pre svega odnosi na nemogućnost da najsiromašniji, najugroženiji ili marginalizovani u svetu, kako u sadašnjoj tako i u budućim generacijama, iskoriste dobrobiti tih novih tehnologija. Drugi problem je što se često nove tehnologije ne razvijaju, jer nisu profitabile zbog malog tržištaili ako su i razvijene i dalje nisu dostupne ili dobro prilagođene potrebama krajnjih korisnika.
U suštini, za dostizanje održivog razvoja potreban je brži razvoj novih tehnologija i njihov organizovan transfer na globanom nivou. U tom smislu, uspostavljen je i pojam ekonomije zasnovanje na znanju, za čije ostvarivanje je neophodno podsticanje širenja znanja uspostavljanjem veza nauka-industija-država, povećavanje ljudskog kapitala putem obrazvovanja za održivi razvoj i doživotno učenje, kao i promovisanje organizacionih promena u preduzećima i državi.
U okviru cilja 17 održivog ravoja, koji se odnosi na učvršćivanje globalnih partnerstava, u delu koji se odnosi na tehnologije je predviđeno unapređenje korišćenja inovativnih tehnologija, posebno informaciono-komunikacionih. To se namerava postići kroz regionalnu i međunarodnu saradnju putem unapređenja dosadašnjih mehanizma za deljenje znanja, a posebno na nivou Ujedinjenih nacija i kroz globalne mehanizme upravljanja tehnologijama, dok se kroz cilj 9 – industrija, inovacije, infrastruktura, nastoji podržati razvoj domaće tehnologije, istraživanja i inovacija u zemljama u razvoju, kao i da se u njima značajno poveća pristup informaciono-komunikacionim tehnologijma. Takođe, razvoj i razmena inovativnih rešenja i novih tehnologija je neophodna i za ostvarivanje cilja 12 koji se odnosi na obezbeđivanje održivih obrazaca proizvodnje i potrošnje.