Život u današnjem svetu je veoma brz, ali moda je još brža. Termin „brza moda”, koji je prvi put iskorišćen početkom ‘90-tih u New York Timesu, označavao je tadašnju ideju, nameru modnog brenda Zara – kako od dizajna odevnog predmeta do njegovog plasiranja u trgovine potrošiti samo 15 dana. U prevodu, to znači da se umesto nekada poznatih vremenskih termina za modne kolekcije jesen/zima i proleće/leto, na tržište plasiraju novi modeli i brandovi na sedmičnom nivou. A vreme od dizajna do izlaska na tržište kod nekih brendova skratilo se na čak 3 dana. Kuda to vodi i gde nas je već dovelo?
Modna industrija je odgovorna za 2-8% globalnih emisija ugljendioksida (UNEP, 2019). Prodati tekstilni proizvodi u EU 2020. godine rezultirali su oslobađanjem oko 270 kg CO2 po osobi, što znači da su tekstilni proizvodi odgovorni za 121 milion tona gasova staklene bašte (Evropski parlament, 2023). Pored toga, oko 15 kg tekstilnog otpada se generiše po osobi godišnje u EU-27 + Švajcarska. Produženje životnog veka takvog tekstila kroz popravku moglo bi doneti koristi za životnu sredinu kroz smanjenje potrebe za novim proizvodima i smanjenje količine tekstilnog otpada i posledično do smanjenje gasova staklene baste. Kada bismo udvostručili vek odeće, smanjili bismo emisiju gasova staklene bašte modne industrije za 44%. Produženje aktivnog veka odeće za samo devet meseci već bi smanjilo otisak ugljenika, vode i otpada za 20-30%. Povećanje prodaje polovne odeće od 10% moglo bi da uštedi 3%. emisije ugljenika i 4% vode, prema podacima iz izveštaja Valuing our clothes (WRAP, 2017). U 2021. Institut d’Investigació Tèxtil i Cooperación Industrial de Terrassa je izvršio bibliografski pregled postojećih studija o tome koliko se CO2 uštedi ponovnom upotrebom odeće. Zaključeno je da ponovnim korišćenjem 1 kg odeće, štedimo 25 kg CO2, za razliku od ranijih procena EU, koje su se odnosile na samo 3.169 kg.
Prema Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji 2022 – 2031, u 2020. godini bilo je 81.405 tona tekstilnog otpada u mešovitom komunalnom otpadu, a odvojeno je prikupljena samo 61 tona od ukupne količine ili 2,8%. Prijavljena godišnja količina nastalog tekstilnog otpada iz industrije je 8.617 tona. Nedostaje infrastruktura za odvojeno sakupljanje tekstilnog otpada. Zabranjeno je odlaganje na deponije, a samim tim i dosta tekstilnog otpada završava u rekama, divljim deponijama jer je mali broj reciklažnih dvorišta koja prikupljaju ovu vrstu otpada. Pored toga, nedovoljno se sprovode javne edukativne kampanje o prevenciji otpada. Tekstilni otpad je, dakle, jedan od najvećih i rastućih problema za Srbiju i očigledno je da zemlja kasni sa aktivnostima upravljanja otpadom tokom procesa prilagođavanja ciljevima EU. Na portalu gdereciklirati.rs na reciklažnoj mapi Srbije postoji samo šest reciklažnih centara koji otkupljuju tekstil, ali ni za jedan lokalitet ne funkcioniše sajt niti je moguće doći do nekih osnovnih informacija.
Takvom invazivnom tempu modne industrije doprineo je napredak tehnologije i telekomunikacija, agresivni marketing i sve jače podsticanje konzumerizma uz nezanemarljivo prisustvo i kompulzivnog kupovanja. Pravilno upravljanje otpadnim tekstilom čuva životnu sredinu i zdravlje ljudi, prirodne resurse, smanjuje GHG, otvara nova radna mesta i stimuliše privredu, podržava implementaciju principa cirkularne ekonomije u postupanju s rabljenim tekstilom radi postizanja ekoloških i ekonomskih koristi.
Kao suprotnost brzoj modi, odnosno rešenje kojim ćemo spasti resurse i smanjiti zagađenje, često se navodi održiva moda. Međutim, održiva moda nije neki savremeni concept već je prisutna kroz čitavu istoriju odevanja kao civilizacijski concept. Definitivno je da moda kruži, od uticaja tradicionalnog odevanja na nove modne trendove, do toga da se u određenim vremenskim periodima ponovo u dizajnu koriste već korišćeni elementi, kako bismo rekli, vraća se moda. Danas je moda obeležena uticajem savremene tehnologije, biotronike i svega što donosni savremeni svet, tako da je deo razrešenja i tu.
Prema predlogu Evropske unije, predstavljenom 5. jula prošle godine, modne kompanije će po prvi put biti u obavezi da finansiraju prikupljanje, sortiranje i reciklažu tekstilnog otpada. Zemlje EU će ovo implementirati kroz uvođenje usklađenih šema Proširene odgovornosti proizvođača, koje će postati obavezne na nacionalnom nivou prema predloženoj reviziji Okvirne direktive EU o otpadu. Nove mere usklađene su sa strategijom EU za održivi i cirkularni tekstil, objavljenom u martu prošle godine, a koja se bavi proizvodnjom i potrošnjom tekstila tokom jednog životnog ciklusa. Proširena odgovornost proizvođača znači da će proizvođači biti odgovorni za pokrivanje troškova upravljanja tekstilnim otpadom. Naknade za proširenu odgovornost proizvođača će varirati u zavisnosti od nivoa zagađenja koji je prouzrokovan, princip poznat kao „eko-modulacija”. Virginijus Sinkevičijus, komesar EU za životnu sredinu je rekao u sapoštenju datom tom prilikom da ova mera ima za cilj da podstakne smanjenje tekstilnog otpada i cirkulaciju tekstilnih proizvoda. „Usklađena pravila proširene odgovornosti proizvođača širom EU stvoriće jednake uslove na jedinstvenom tržištu i obezbediće primenu principa zagađivač plaća. Ova inicijativa će podstaći ulaganja u infrastrukturu za ponovnu upotrebu i reciklažu tekstila, stvoriti lokalna radna mesta i podstaći inovacije u svim fazama životnog ciklusa tekstila”, rekao je on u saopštenju.
Uz pomoć subvencije Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju – GIZ, tokom 2023. godine pokrenuto je savremeno postrojenje za reciklažu tekstila u Sremskoj Mitrovici. Ovo je prva linija za reciklažu tekstila u regionu. Uz pomoć ove linije biće moguće na pravi način rešavati problem tekstilnog otpada. Sledeći korak je da na teritoriji cele Srbije budu postavljeni kontejneri za sakupljanje otpadnog tekstila. Bilo je pokušaja postavljanja kontejnra međutim oni su obijani i posle nekog vremena sklanjani s ulica. Upravljanje tekstilnim otpadom nije razvijeno u Srbiji, niti postoji sistemsko rešenje uređeno zakonodavnim okvirom. Niko se ne pita šta se dešava sa otpadom koji čine 3-5% tela deponije. Obično su u fokusu javnosti neki drugi tokovi otpada. Do sada su u Sremskoj Mitrovici od tekstilnog otpad pravili industrijske krpe. Industrijske krpe se koriste u metalurškoj industriji i automehaničarskim radionicama. A da je veliki potencijal za proizvodnju u Srbiji, govori podatak da se skoro 80% industrijskih krpa uvozi. Od otpadnog tekstila koji se sakupi iskoristi se 40% za industrijske krpe jer se one prave od pamuka i tekstila koji ima visoku moć upijanja. Ostatak odbačenog tekstila je završavao na deponijama.
Dizajn sveobuhvatne šeme upravljanja otpadom, zasnovan na odvojenom prikupljanju otpada od vrata do vrata i koji uključuje koncept 3R (Smanji, ponovo upotrebi, recikliraj), zahteva holistički pristup. Cilj ovakvog programa je smanjenje količine otpada koji završava na deponijama i podsticanje ponovne upotrebe i reciklaže materijala.
Šta to tačno predstavlja?
1. Uvođenje sistema od vrata do vrata koji bi obuhvatao odvajanje otpada: Domaćinstva dobijaju različite kontejnere za odvojeno sakupljanje otpada gde bi i tekstilni otpad imao svoje mesto. Odnosno postojanje kontejnera za odlaganje odbačenog tekstila. Edukacija zajednice: Sprovođenje obrazovnih programa za podizanje svesti o značaju segregacije otpada i pravilnog upravljanja otpadom. Redovno sakupljanje tekstilnog otpada sa određenih lokacija.
2. Implementacija 3R koncepta što znači Reduce/Reuse/Recycle: Svest o smanjenju potrošnje. Podrška ekološkom dizajnu: Podsticanje proizvodnje i upotrebe proizvoda koji se lako recikliraju i imaju duži vek trajanja. Ponovna upotreba: Postavljanje centara u kojima se predmeti mogu popraviti ili reciklirati, a zatim ponovo koristiti. Razmene i sajmovi: Organizacija događaja za razmenu ili prodaju polovnih proizvoda, čime se smanjuje potreba za novim proizvodima. Reciklaža: postrojenja za reciklažu: Ulaganje u napredne tehnologije reciklaže za bolje odvajanje i obradu materijala. Marketing recikliranih materijala: Razvijanje tržišta za proizvode napravljene od recikliranih materijala kako bi se podstakla njihova upotreba.
3. Monitoring i evaluacija otpada: redovno praćenje količine prikupljenog otpada, stepena separacije i stepena reciklaže. Povratne informacije zajednice: Prikupljanje povratnih informacija od domaćinstava i preduzeća radi poboljšanja sistema. Izveštaji i poboljšanja: Pripremite izveštaje o učinku i primenite poboljšanja na osnovu prikupljenih podataka i povratnih informacija.
4. Partnerski eko-sistemi: Saradnja sa lokalnim akterima: Uspostavljanje partnerstva sa lokalnim preduzećima, nevladinim organizacijama i obrazovnim institucijama za podršku i proširenje programa. Inovacije i subvencije: Istraživanje i podrška inovacijama u upravljanju otpadom, uključujući finansijske podsticaje za održive prakse.
U Užicu, u Ženskom reciklažnom centru, primenjujući upravo ovakav model upravljanja otpadom, rešavaju ne samo ovaj problem već i pomažu ženama koje su u određenim socijalnim problemima, žrtve su nasilja ili su na bilo koji drugi način onemogućene da vode normalan život.
U čitavom lancu bavljenja tekstilom i tekstilnom industrijom moramo imati u vidu i socijalni efekat, odnosno veliki problem jertine radne snage, dečije radne snage koja je uključena u ovaj lanac i pri tome veoma ugrožena.
Majda Adlešić
Foto: unsplash.com