Ovca daje dragocene namirnice, poput mesa i sira, ali je zanemaren ili čak zaboravljen, možda njen najvažniji proizvod – vuna.

U Srbiji se, nažalost, kao uostalom i u većini zemalja u regionu, ovčija vuna baca. Razlog tome, kako tvrde stočari, je niska otkupna cena, koja je nedovoljna čak da se pokriju i osnovni troškovi, pa vlasnici stada ovaca ne znaju šta da rade s ostriženom vunom, te se ona, nažalost, spaljuje, zakopava, baca i odlaže na raznim divljim i javnim deponijama. Tako se može videti razbacana po šumi, na pašnjacima, uz puteve ili pešačke staze, što može predstavljati opasnost iz više razloga. Osim što je neprijatno za videti, može biti i izvor zaraze, te prouzrokovati zagađenje zemljišta i vode, pa ekolozi upozoravaju da je to ozbiljan društveni problem. Komadi vune, takođe, mogu postati smrtonosne zamke za ptice i manje sisare, koji mogu da se zapetljaju u nju. Vuna jeste prirodan materijal, ali u normalnim okolnostima njena razgradnja u prirodi može potrajati dosta vremena, jer se ne raspada i ne buđa, teško gori…, pa stručnjaci poručuju da je potrebno najmanje 50 godina da bi se vuna uništila.

Ovčari ističu da skuplje plaćaju šišanje ovaca nego što je otkupna cena vune (ukoliko uopšte nađu nekog ko želi da je otkupi), a tu su i troškovi odlaganja vune na deponijama, kao i takse ekološkim udruženjima za zbrinjavanje otpada.

Miloš Milanov iz Sanada, predsednik Udruženja „Čokanska cigaja”, kaže da u ovom udruženju ima više od 30 ovčara, sa preko 7.000 ovaca. Prošle godine su plaćali 350 dinara po ovci za šišanje, koje su dale u proseku po tri kilograma vune. Na pitanje šta su uradili sa tolikom vunom, kratko je odgovorio „ne pitajte, uglavnom se baca”. Miloš se sa setom priseća srećnih vremena kada su se u Mokrinu i Melencima ovce šišale dva puta godišnje, jer su imali dobru otkupnu cenu vune, i kada su ondašnje zadruge avansno plaćale kako ne bi ostali bez vune.

U Srbiji, po podacima RZS za 2022. godinu, ima 1.721.000 ovaca. Koliko bi se moglo prikupiti tona vune, ako se zna da svaka daje između dva i tri kilograma, a neke i do pet kilograma, zavisno od rase? Gde onda sa tolikom ovčijom vunom? Na kome je odgovornost? Da li da se proglasi ekološkim otpadom, da li kažnjavati ovčare ako odlažu vunu u prirodu ili…?

Na pitanja u vezi odlaganja ovčije vune u zaštićenim područjima, kojima upravlja JP „Vojvodinašume” dobili smo odgovor da oni „kroz višegodišnji kontinuirani nadzor zaštićenih područja od strane čuvarske službe nisu zabeležili situacije odlaganja ovčije vune većeg obima”, te da im nije u potpunosti poznat zakonodavni okvir koji reguliše ovu problematiku. „Pretpostavljamo da Zakon o upravljanju otpadom u određenoj meri reguliše ovo pitanje, ali i ovaj segment ostaje krajnje upitan, jer se ovčija vuna ne nalazi kao indeksni broj u katalogu otpada” – piše u dopisu koje je potpisao izvršni direktor za šumarstvo, ekologiju i razvoj dr Marko Marinković.

U Upravi za veterinu su nam dali objašnjenje da je vuna sporedni proizvod životinjskog porekla i da se kao takva „svrstava u nisko rizični materijal – materijal Kategorije 3, i uklanja u objekte za sakupljanje, preradu ili uništavnje sporednih proizvoda životinjskog porekla. U Upravi za vetrinu je registrovano 20 međuobjekta za sakupaljanje i sortiranje vune koja se dalje u zavisnosti od namene isporučuje u promet na teritoriji Republike Srbije ili u izvoz. Ne može se bacati na javne površine, kao što nije dozvoljeno ni nekontrolisano uklanjanje neprerađene vune sa deponija. Dozvoljeno je da se neprerađena vuna koristi na zemljištu u vidu malča ili kao izolacioni materijal u građevini sa gazdinstva sa životinjama na kojem nastaje, pod uslovom da ne predstavlja rizik za javno zdravlje i zdravlje životinja”, saopštili su nam iz ove Uprave.

Iako je u većini opština zaštita životne sredine jedan od prioritetnih ciljeva, ne retko, na području lokalnih opština može se videti nekontrolisano đubrište. Uputili smo pitanja u osam lokalnih uprava (Novi Sad, Pančevo, Sombor, Sremska Mitrovica, Sremski Karlovci, Beočin, Ruma i Bačka Palanka) o čuvanju okoline i prirode u njihovoj opštini u kontekstu bačene ovčije vune, kako se lokalna uprava bavi ovim problemom, te da li postoji plan ili centri za sakupljanje ili recikliranje ovčije vune u njihovoj opštini? Dobili smo odgovor samo iz dve opštine, koje su kratko navele da na njihovim područjima ne postoji problem bačene ovčije vune, bez podatka da li imaju obezbeđene objekte za sakupljanje, preradu ili uništavanje takvog materijala.

Na portalu gdereciklirati.rs na reciklažnoj mapi Srbije postoji samo šest reciklažnih centara koji otkupljuju tekstil, ali ne i sirovu ovčiju vunu. Neki od ovih centara nemaju dozvolu za vunu, a oni koji ih imaju ističu da im se ne isplati da otkupljuju sirovu ovčiju vunu i, kako kažu, „cirkularna ekonomija je samo parola, veliki problem je birokratija”.

Donedavno su skoro sve žene na selu bile vešte tkalje i ovčiju vunu koristile su za izradu različitih, ručno rađenih, predmeta, kao što su torbe, prsluci, džemperi, čarape, rukavice, šalovi, ćilimi, tepisi, dušeci, prekrivači… Danas bi se pomislilo da nema ko da očuva tradicionalno nasleđe. Ipak, svetlih primera ima. Među njima je Etno mreža, krovna asocijacija proizvođača rukotvorina iz cele Srbije, koja pruža obuku i stručnu podršku za svoje članove, a sarađuje sa preko 26 udruženja.

– Etno mreža je nacionalno udruženje proizvođača finih rukotvorina koje od 2005.godine radi na očuvanju kulturnog nasleđa Srbije i ekonomskom osnaživanju žena i mladih u ruralnim područjima. Delovanjem Etno mreže, Staparski ćilim je otrgnut od zaborava i uvršten na Nacionalnu listu nematerijalnog nasleđa, i revitalizovane su četiri tradicionalne tehnike: zlatovez, tkanje (klečanje), pustovanje, necanje – kaže Snežana Jovanović iz ove asocijacije. – Postoji velika potražnja za proizvodima od vune. Upredenu vunu, koju koristimo za tkanje nabavljamo u Badovincima, a neupredenu vunu, koju koristimo za pustovanje, kupujemo od vunovlačara u Loznici i u Krupnju – pojasnila je Snežana, ponosno ističući da rukotvorine Etno mreže koristi Protokol Vlade i državne institucije kao poslovne i diplomatske poklone.

Dakle, možda je jedno od mogućih rešenja, ekološki idealno, da se obnovi prerada vune. Međutim, stočari su kategorični da niko ne želi njihovu vunu, da nemaju gde ni da je bace, a u razgovoru sa lokalnim upravama stekao se utisak da nisu ni sigurni šta se od njih očekuje, što se tiče ovog konkretnog problema. Prema nekim podacima čak 96 odsto vune završi na otpadu. Glavni problem je što ne postoji organizovano sakupljanje i otkup ovčije vune, nema koordinacije za preradu. Takođe, najveći deo proizvedene sirove vune nije pogodna za industrijsku upotrebu (zbog nečistoće, načina šišanja, vrste i kvaliteta vune, pranja, valjanja, pakovanja…), tako da su veze između ovčara, prerađivača i proizvođača nekih finalnih proizvoda slabe. Procena je da 60-70% se proizvede vuna najnižeg kvaliteta, koja ostaje bez kupca, jer ne ispunjava standard. Znači, potrebni su nam projekti, edukacija i programi kako da privučemo i motivišemo ovčare da razmotre mogućnost prodaje na tržištima, online platformama ili lokalnim događajima, mogućnosti ima dosta. Zato, dragi naši ovčari, pre donošenja odluke o tome kako ćete odlagati vunu, razmislite o njenom stanju, odvojite prirodnu vunu od one tretirane hemikalijama, njenoj mogućoj ponovnoj upotrebi i lokalnim mogućnostima za recikliranje ili doniranje.

Kod nas, uglavnom, udruženja, zadruge i mali preduzetnici organizuju sakupljanje vune i saglasni su u tome da je teško sakupiti veću količinu vune na jednom mestu, ujednačenog kvaliteta, sa potrebnom infrastrukturom i opremom gde bi se vuna čuvala do prodaje. Iskreno se nadamo da će lokalne uprave, kao i ostale nadležne državne institucije, uvideti problem otkupa i značaja ovčije vune i da će naći put do rešenja, jer bez njihove podrške i pomoći, to neće biti moguće.

Biljana Popadić

Ovčija vuna kao izolacija u građevinarstvu

Tomislav Stamenić, urednik portala Građevinarstvo.rs, kaže za Ekolist da se ovčija vuna zbog svojih vrhunskih karakteristika može iskoristiti i kao veoma dobar materijal za izolaciju u građevinarstvu.

– Ovčija vuna jedan je od retkih građevinskih proizvoda koji ima najviši evropski sertifikat za kvalitet prirodnih svojstava. U svetu se koristi više od 20 godina. Koliko je meni poznato, u Srbiji nemamo takvu vrstu proizvodnje i to je velika šteta za nas – ističe Stamenić.

Na ovom portalu piše da su Evropa i Azija na vrhu liste svetskih uvoznika i da godišnje troše preko 80% globalne ponude. U svetu se oko 30% godišnje svetske proizvodnje ovčije vune izvozi.