Oko 25 milijardi tona ugljen-dioksida ispusti se u atmosferu svakoga dana, 800 tona svake sekunde! Ako nismo bili spremni za zdravstvenu krizu izazvanu pandemijom korona virusom, moramo biti spremni za klimatsku krizu i borba protiv klimatskih promena mora biti nastavljena. Dvadeset šesta godišnja konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, koja je trebalo da bude održana u novembru u Glazgovu, u Škotskoj, odložena je za narednu godinu zbog pandemije virusom korona. Kako je na poslednjoj konferenciji COP 25 odlučeno, sve zemlje trebalo je da objave nove obaveze o smanjenju emisije štetnih gasova do konferencije ove godine. U tom smislu, ova godina je trebalo da bude prelomna za primenu Pariskog sporazuma, ali sve je pomereno zbog pandemije. Da li to odlaganje konferencije znači i prekid aktivnosti u borbi protiv klimatskih promena? O tome govori prof. dr Vladimir Đurđević sa Instituta za meteorologiju, Fizičkog fakulteta u Beogradu.
– Vrlo je važno da sastanak koji je trebalo da potvrdi Pariski sporazum pomogne zemljama da unaprede svoje planove. Taj sastanak biće održan tek iduće godine. Pregovaranje o klimi traje već više od 25 godina. Pregovori su bili vrlo teški, često su i završavali na stramputici, a neki usvojeni dogovori nisu realizovani, tako da još jednom vidimo da za taj poslednji udarac ponovo nedostaje korak i odlaganje sastanka može da doprinese da ta cela priča bude prolongirana. Možemo samo da se nadamo da posledice neće biti drastične. Sećamo se da je posle Pariskog sporazuma naglo porastao optimizam, da su svi bili znatno više zainteresovani za temu klimatskih promena, da su se videli pozitivni pomaci tako da su ti sastanci vrlo važni i za taj novi optimizam, izgleda da ćemo morati čekati još godinu dana.

Da li odlaganje COP26 može poremetiti dostizanje ciljeva utvrđenih sporazumom iz Pariza?
– Da, na neki način, zato što u okviru Pariskog sporazuma ciljevi, koji su zemlje pred sebe postavile kada su potpisale sporazum, nisu dovoljni da bi bio ispunjen konačni cilj a to je zadržavanje temperature na dva stepena Celzijusa. Ove godine, ciljevi pojedinačnih zemalja trebalo bi da budu revidirani i postavljeni tako da budemo bliži tome što je zadržavanje temperature na granici od dva stepena. Međutim, pošto godišnji sastanak o klimi neće biti održan, onda će se države, sa svojim novim planovima koji su ambiciozniji, pojaviti tek sledeće godine na sastanku. Pojedine zemlje koje su vrlo ambiciozne, odlaganje sastanka neće uticati na njihove zacrtane ciljeve a zemlje koje su manje ambiciozne, verovatno će iskoristiti priliku da prolongiraju nešto što su njihova potencijalna obećanja a posebno unapređenje tih obećanja. Odlaganje COP26 udaljava nas od cilja od dva stepena C i zahteva da posao koji je trebalo da bude završen za dvadeset, trideset godina, opet bude prolongiran i da sada kraći put pređemo brže. Znajući koliko su ti pregovori komplikovani, a transformacija daljinskog sistema teška, postavlja se pitanje hoćemo li moći da postignemo ciljeve. Godinama pričamo da kasnimo i kako treba da budemo brži ali nikako da postignemo tu brzinu za rešavanje problema klimatskih promena.

Evropski parlament podržao je Zakon o klimi kojim je podigao lestvicu smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte na čak 60%. Nije li to suviše ambiciozan cilj?
– Evropska unija godinama prednjači u tome što je ambicioznost transformacije i oni ne samo da ispunjavaju svoje planove u borbi protiv klimatskih promena, nego ih stalno unapređuju. To je ono što se i očekuje od Pariskog sporazuma, da svakih pet godina postajemo sve ambiciozniji i da što pre dostigne ono što se zove karbonska neutralnost – da naše emisije svedemo na nulu. Ovo je očekivana reakcija Evropske unije na problem klimatskih promena. Moje mišljenje je da taj proces transformacije u EU traje dovoljno dugo da su oni na neki način akumulirali iskustva šta je energetska transformacija, te da su iz tog iskustva crpili znanja kako to može još efikasnije da se uradi nego što su prehodno planirali i da jedan deo ambicioznosti dolazi iz onoga što su rezultati u realnom životu. Ako vidite da nešto možete brže da uradite nego što ste prethodno planirali, da će to da vam donese određene benefite, naravno da ćete da krenete u tom pravcu. Ja mislim da se to dešava i u Kini. Kina je izašla prethodnih meseci sa novim znatno ambicioznijim planovima gde se vidi da oni žele da budu brzi a u nekim aspektima možda i brži u toj transformaciji od Evropske unije. Verovatno, ta ambicioznost proizilazi iz iskustva i implementacije obnovljivih izvora energije u energetske sisteme. Znamo da su Kinezi najveći proizvođači solarnih panela, da imaju ozbiljne planove u razvoju velikih solarnih elektrana i vetrogeneratorskih farmi… Mislim da je prethodnih godina nedostajalo iskustvo u tome, da mi menjamo naše energetske sistema i da sve zemlje koje su se time ozbiljno bavile zadnjih dvadeset godina, vide benefite od toga i vide da to mogu da urade brže i efikasnije i ekonomski isplativije nego što se pre mislilo.

I Srbija je postavila ambiciozniji cilj da do 2030. smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte sa 9,8%, koliko smo zacrtali 2015. na 33,3%…
– To trenutno piše u našoj Strategiji niskougljeničnog razvoja, koja se pre zvala Strategija o klimatskim promenama. Strategija još uvek nije usvojena ali nadamo se da će, ukoliko bude usvojena, i naš energetski sektor, posebno Ministarstvo energetike, odregovati i revidirati svoje planove energetskog razvoja Srbije. Znamo, trenutno se planira izgradnja tri nove termoelektrane i to nije u skladu sa onim što je cilj – smanjenje emisija za 33,3%. Ako Strategija niskougljeničnog razvoja postane krovni dokument, onda će, nadamo se i ostala ministarstva krenuti u tom pravcu i možemo očekivati planirano smanjenje emisija i neke ozbiljnije pomake po pitanju razvoja obnovljivih izvora energije. Sve što je urađeno u Srbiji je neka pokazna vežba onoga što je moguće učiniti, ali je u proteklim godinama izostalo ono što treba da se uradi, i šta ta Strategija pokazuje – u smislu povećanja kapaciteta, postrojenja, transformacije naše mreže za distribuciju energije… Možda Strategija niskougljeničnog razvoja bude neka vrsta podstreka da energetičari razmišljaju više u tom pravcu.

Pre toga potreban nam je i Zakon o klimi, koji još nismo doneli. Zašto?
– Zakon o klimi čekamo još duže nego Strategiju. Trenutno, zakon je prošao sve procedure ali se još nije našao pred poslanicima u Skupštini i ne preostaje nam ništa drugo nego da čekamo na njegovo usvajanje. Zakon o klimi je vrlo važan i u smislu našeg odnosa prema EU i toga što su njene ambicije. On nas na neki način čini kompatibilnim sa politikama Evropske unije po pitanju emisija, posebno nečega što se zove „šema trgovine gasovima sa efektom staklene bašte”. To je mehanizam koji već godinama postoji u EU i na neki način nagrađujete proizvođače energije iz obnovljivih izvora a s druge strane ograničava se ili smanjuje prostor proizvođačima energije iz fosilnih goriva. Ukoliko želimo da idemo prema Evropskoj uniji moramo da postanemo kompatibilni i tu vrstu mehanizama usvojimo i kod nas. Sada je posebno važno da krenemo u tom pravcu jer Evropska unija najavljuje da pored povećanja ambicioznosti, razmišlja i o nečemu što je „porez na ugljenik na granici”. To je dodatno oporezivanje robe iz zemalja čije se ekonomije baziraju prvenstveno na fosilnim gorivima. Na taj način demotivišu se kupci u EU da kupuju od zemalja čija ekonomija se bazira na fosilnim gorivima, odnosno favorizuju se proizvodi proizvedeni u zemljama koje svoju energetsku proizvodnju baziraju na obnovljivim izvorima energije. Budući da EU planira uvođenje tog poreza od 2023. ili 2025. – to nije nije daleko. Naša zemlja mora da razmišlja o tome, da ako budemo ostali zavisni od uglja – to može biti ozbiljna prepreka za našu ekonomsku konkurentnost u narednim godinama.

Poslednje dve godine bile su najtoplije od kada se rade merenja u Srbiji. Približavamo se kraju 2020. Možemo li očekivati da će se taj niz nastaviti?
– Kod nas verovatno ne, pošto smo zaredom imali dve izuzetno tople godine. Ova godina će biti nešto hladnija ali opet daleko toplija od standarda od pre pedeset, šezdeset godina. Globalno, možemo očekivati da ona bude najtoplija. U toku ove godine imali smo nekoliko meseci koji su bili rekordno topli. Poslednji je bio septembar. To je bio najtopliji septembar ikad od kada postoje merenja, tako da se taj neslavni niz toplih rekorda nastavlja. To sigurno možemo očekivati u budućnosti i mi klimatolozi dugo već nismo iznenađani što se ti rekordi tako brzo obaraju ali verujem da će i šira populacija shvatiti da je to realnost i da to ubuduće neće privlačiti pažnju, u smislu „ova godina je najtoplija ikada”. To postaje deo našeg života i treba da očekujemo da će u relativno bliskoj budućnosti trenutni rekordi verovatno biti vrlo brzo prevaziđeni.

Kakva su predviđanja klimatologa za ovu zimu?
– Iz aspekta klimatskih promena zima će biti toplija od proseka. Mi smo topliji na nivou cele godine pa i na nivou pojedinačnih sezona. U poslednjih deset godina sve sezone kod nas su toplije nego što je bio standard iz prošlosti. Prošle zime smo imali vrlo nespecifičnu situaciju: nismo imali sneg tokom čitave zime, u nekim delovima zemlje bukvalno i nije bilo snega, i imali smo vrlo blagu zimu. U tom smislu, ova zima verovatno neće biti toliko blaga, biće toplija od dugoročnog proseka ali verovatno hladnija od prethodne zime. Ipak, zima je često nepredvidivo godišnje doba pošto ima perioda kada može naglo da padne temperatura, te da naglo zahladni. I ti periodi izuzetno hladnog vremena u kratkim vremenskim intervalima povezani su sa klimatskim promenama. Tako da, imaćemo neku zimu koja će ličiti na prosečne zime zadnjih nekoliko godina, koje su bile dosta blage ali teško da će biti blaga kao poslednja.

Znači, imaćemo zimu sa snegom?
– Ja se nadam da će biti snega, pošto bi bilo iznenađujuće da ga dve godine zaredom nemamo. Sneg će kao pojava u budućnosti postojati sve ređe kod nas, tako da čak i u slučaju ispunjenja Pariskog sporazuma i zaustavljanje na granici od dva stepena Celzijusa, mi ćemo izgubiti značajnu količinu snega. To je vrlo nepovoljno, prvenstveno zbog hidrološkog ciklusa, budući da ga sneg reguliše i odlaže malovodni period kada ima malo vode u rekama. Jedna od mojih preporuka je da se ne ulaže u zimski turizam zato što je sneg resurs koga će u budućnosti biti manje i skijanje će kod nas zavisiti od osnežavanja skijaških staza, pa bi trebalo razmišljati o nekim dugim granama turizma. Osnežavanje staza, naime, ogroman je pritisak na životnu sredinu, jer se najčešće koriste rezervoari podzemnih voda za koje često nismo ni sigurni koliko se brzo obnavlju. Osnežavanje, takođe remeti lokalne hidrološke cikluse, može da utiče na eroziju, kvalitet vode i brojne druge aspekte. Skijaški centri koji zavise od veštačkog osnežavanja na mnogim lokacijama mogu narušiti balanse koji su postojali vekovima unazad.
Dragana Ratković

Projekat „Informisanjem protiv klimatskih promena” finansijski je podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine. Mišljenja i stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva zaštite životne sredine.