Puno nepoznanica postoji u vezi s tim šta nam donosi budućnost. Svet se ubrzano menja u svakom pogledu, i u pogledu prirodnih uslova na koje čovek utiče i u pogledu napretka u tehnologijama koje čovek razvija. Kako ćemo živeti u budućnosti? Da li će veštačka inteligencija zameniti ljude? Da li će siromaštvo biti još veće u budućnosti, a znamo da je to i sada jedna od ključnih prepreka održivom razvoju? Hoće li neka nova pandemija ponovo ugroziti živote ljudi i paralisati svetku ekonomiju? Kako će na nas uticati dramatičan gubitak biodeverziteta, izazvan ljudskim delovanjem? I još je puno sličnih pitanja koja se s pravom postavljaju i koja izazivaju potrebu da se na njih daju odgovori.
A da bismo došli do tih odgovora za to je potrebno znanje, da se razume međuzavisnost različitih faktora koji utiču na sve aspekte razvoja, da se sagledaju izazovi i identifikuju rizici i posledice ukoliko se ne deluje, ako se nastavi sa postojećim praksama, ako se primenjuju rešenja koja trenutno izgledaju da su prihvatljiva za prirodu, ali se može ispostaviti da su dugoročno veoma štetna, kada je već kasno da se reaguje.
Kako je dostizan sve širi konsenzus u svetu da se globalno mora delovati da sačuvamo resurse na Planeti za buduće generacije, kao i da i ova i buduće generacije mogu da žive održivo, tako je rasla i svest o potrebi da se proširuju znanja i veštine i pokrenute su razne inicijative za razvoj obrazovanja za budućnost.
Već 1992. godine, na Konferenciji u Rio de Žaneiru, u Agendi 21 je obrazovanje prepoznato kao bitan faktor održivog razvoja, kao i da je potrebna njegova preorijentacija i usklađivanje sa principima održivog razvoja i prilagođavanje radi podrške novoj filozofiji življenja. Na Konferenciji u Johanesburgu 2022. godine, definisano je da je obrazovanje za održivi razvoj međusektorsko i interdisciplinarno i da zahteva globalni pristup, kao i da je potrebno da pruži kritički način mišljenja i reagovanja, da stvori preduslove za preduzimanje konkretnih akcija.
Period od 2005-2015. godine, bio je proglašen Dekadom obrazovanja za održivi razvoj u kojoj je došlo do velikog zaokreta u pristupu obrazovanju. U tom periodu su promovisane vrednosti i načela koje čine osnovu obrazovanja za održivi razvoj, između ostalih to su i međugeneracijska jednakost, društvena tolerancija, smanjenje siromaštva, zaštita životne sredine, održavanje prirodnih resursa i pravedna i miroljubiva društva.
I Srbija je prepoznala potrebu za uključivanjem obrazovanja u primenu koncepta održivog razvoja. U nacionalnoj strategiji održivog razvoja, usvojenoj 2008. godine, utvrđeni su ključni principi za dalji razvoj obrazovanja, prema kojima je obrazovanje dostupno svima, naročito deci i osetljivim grupama, da je prilagođeno potrebama tržišta rada, atraktivno u skladu sa društveno-ekonomskim promenama, uključeno u evropski sistem obrazovanja i finansirano na bazi modela evropskog sistema finansiranja.
Karakteristično za te inicijative je to što su sve one potekle od međunarodnih i političkih, ekoloških i ekonomskih foruma, što je bilo suprotno praksi da sve promene u obrazovnim sistemima iniciraju pokreti unutra samih struktura u obrazovanju. Iz tog razloga su i promene najpre započele u sferi neformalnog obrazovanja i obrazovanja kao koncepta celoživotnog učenja. Formalno obrazovanje je u međuvremenu, takođe doživelo transformacije manje ili više uspešne u zavisnosti koliko je i na koji način ovaj koncept shvaćen.
Ono što je potpuno izvesno nakon nekoliko decenija nastojanja da se obrazovanje stavi u funkciju održivog razvoja je da su u tom pogledu načinjeni veliki pomaci i da je shvatanje značaja obrazovanja za budućnost sve izraženije.
Obrazovanje je tu da nas nauči kako da živimo sa svim izazovima i da nas osposobi da živimo kako smo naučeni.
Darinka Radojević
