Da li znate da će se 4. novembra, dan nakon predsedničkih izbora, SAD i formalno povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama? Ovaj porazum potpisan je na 21. zasedanju Konferencije stranaka (COP 21) Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) u Parizu 2015. godine. Osnovni cilj sporazuma jeste ograničavanje globalnog zagrevanja na temperature „znatno ispod” 2°C, osiguravanje snabdevanja hranom, ali i ojačavanje kapaciteta država da se bore s posledicama klimatske krize, razvoj novih „zelenih” tehnologija i pomaganje slabijim, ekonomski manje razvijenim članicama u ostvarenju svojih nacionalnih planova o smanjenju emisija gasova s efektom staklene bašte. Takođe, cilj je da do kraja 21. veka emisije štetnih gasova budu svedene na nulu.
Već na prvo čitanje, ciljevi Pariskog sporazuma čine se sasvim prihvatljivim i nadasve korisnim za Planetu, a posebno ako se uzme u obzir projekcija ublažavanja klimatskih promena. To su prepoznale gotovo sve vlade sveta i do decembra 2016. godine sporazum su potpisale 194 države članice UNFCCC-a, a njih 118 su ga i ratifikovale. Činilo se da sve ide u dobrom smeru… Šta ovo američko izmicanje noge zapravo znači?

Staro obećanje
Prvi „zeleni” američki predsednik – Barack Obama, snažno je zagovarao Pariski sporazum prema kojem je Amerika imala obavezu da smanji emitovanje gasova s efektom staklene bašte. Tokom njegovog mandata, administracija je sprovela i niz ključnih zaokreta koji su Ameriku „učinili boljom” – kako za svoje građane, tako i za ostatak sveta. Stvoreno je više „zelenih radnih mesta”, Kalifornija je doslovce postala oaza projekata cirkularne ekonomije, a obećanja iz Pariskog sporazuma ograničavala su emisije ovog velikog svetskog zagađivača. Činilo se da je Amerika ponovo perjanica globalnih promena koju treba pratiti.
Zaokret u politici Sjedinjenih Američkih Država dogodio se gotovo preko noći. Sve je počelo tako što je 45. američki predsednik Donald Trump u Beloj kući službeno izjavio kako Amerika, jedna od najznačajnijih industrijskih zemalja, napušta Pariski klimatski sporazum, te tako ispunio još jedno od svojih predizbornih obećanja. I dok su stručna javnost i građani poluotvorenih usta, u neverici slušali njegovo obraćanje, ruke su zadovoljno trljali naftni magnati i investitori u „prljavu industriju”. Naime, na ovaj način, Trump je želeo da revitalizuje pre svega američku industriju uglja, koja se zbog ograničenja u emisijama prva našla na udaru. Proglasio je ništavnim sporazum koji je njegov prethodnik tako zdušno podržavao, a sve pod parolom „Make America Great Again”. Čini se da „zemlja slobodnih i domovina hrabrih” na ovaj način i zvanično prestaje da bude ono što je manje-više bila od svog osnivanja – svetionik slobodnog sveta i generator progresivnih ideja.

Kalifornija – „zlatno srce” Amerike
Oduvek su „srce Amerike” – njenu ekonomsku okosnicu – predstavljale zemlje Srednjeg Zapada u kojima je cvetala poljoprivreda i industrija. Posebno mesto na ekonomskoj mapi zauzimao je moćni Teksas – „Lone Star State” – ekonomski gigant čiji su temelji u moćnoj poljoprivredi, pre svega stočarstvu, i energetici, pre svega nafti.
Za proizvodnju nafte i gasa, kao i eksploataciju uglja i uranijuma, te nadzor distribucije gasa i bezbednost cevovoda zadužena je Železnička komisija Teksasa (engl. Railroad Commission of Texas). Možda je malo zbunjujuće da železničari nadziru naftaše, ali ova Komisija bila je toliko uspešna da je do 1970-ih kontrolisala cenu benzina i poslužila osnivačima OPEK-a kao model kontrolisanja cena nafte.
Procenjene rezerve nafte u Teksasu iznose pet milijardi barela, što je otprilike četvrtina ukupnih rezervi nafte u SAD, te oko 30% prirodnog gasa koji ova zemlja proizvodi. Rafinerije u Teksasu dnevno mogu da prerade oko 4,7 miliona barela nafte, a budući da se tu nalaze sedišta Konoko-Filipsa, Ekson-Mobila, Helibartona, Valero i Maraton Ojla, protok novca je ogroman.
Shodno svojim mogućnostima, Teksašani troše najviše energije po stanovniku. Ali, budimo potpuno iskreni: Teksas je vodeći po proizvodnji energije iz obnovljivih izvora, pre svega iz vetroparkova. U gradiću Rosko nalazi se najveća farma vetrenjača na svetu sa kapacitetom od 781,5 megavata. Ova država značajne količine energije obezbeđuje i iz biomase i sunčeve energije.
Dok čitate ove retke sigurno verujete kako smo napravili katastrofalnu grešku i pomešali Teksas i Kaliforniju… Naša priča, međutim, ima nastavak.
Kalifornija je pre otprilike pet godina zabeležila jedan rekord… Ukoliko bi bila nezavisna zemlja, ekonomija Kalifornije bila bi peta po veličini na svetu – ispred Velike Britanije, Francuske, Italije, Japana… Podsetimo da je Kalifornija već jednom bila na tom mestu – pre petnaestak godina. Tokom Velike recesije (2008), pala je sa te pozicije, ali je definitivno pokazala da ima snažne ekonomske potencijale. Ključni podatak za našu priču jeste taj da „Golden State” sve to postiže bez nafte i gasa. Glavni aduti kalifornijske privrede svo ovo vreme bili su mleko i maslac, badem i grožđe, Silicijumska dolina i turizam.
Za razliku od Teksasa, gde nafta doslovce teče kada odvrnete česmu, Kalifornija ima stroge zakone o zaštiti životne sredine, progresivni poreski sistem, ali i dosta visoku minimalnu cenu rada. Plan je da cena rada od 10,50 dolara po satu, do 2023. poraste na 15 dolara. Važno je napomenuti i to da ova savezna država prima imigrante, ponosno ističe svoju etničku i jezičku raznolikost, te se aktivno bori protiv klimatskih promena. A uz sve to – ekonomija cveta…
Jedan od glavnih „krivaca” za to jeste Arnold Švarceneger, austrijsko-američki bodibilder, glumac i političar, koji je kao 38. guverner Kalifornije bio u službi od 2003. do 2011. godine. Ovaj liberalni republikanac otvorio je vrata za mnoge promene i omogućio da ova država i zvanično postane „zlatno srce” Amerike.

„Hlorofilom” na Trampa
Kalifornija ima visoke poreze na prihode, kao i veoma stroge kazne kako bi se kontrolisale i smanjile emisije gasova staklene bašte. To se dosta kosi s gomilom predizbornih obećanja aktuelnog američkog predsednika. U jednom opširnom tekstu iz 2018. godine „The New York Times” je detaljno opisao kako je ekonomski uspeh Kalifornije omogućio da se njena administracija smelo ustane protiv predsednika SAD Donalda Trampa. Naime, guverner i tužilac suprotstavili su se 2017. godine otvorenoj harangi Trampove administracije rekavši na konferenciji za novinare u Sakramentu, da je on „suštinski krenuo u rat protiv Kalifornije”.
Međutim, podsetimo da Kalifornija nije jedina američka država kojoj ide dobro. Federalni biro za ekonomsku analizu istakao je ekonomiju Nevade, Vašingtona i Arizone, u kojima je tokom 2018. godine privreda rasla u proseku za 3,5 odsto. Ključno za sve ove savezne države bila je raznolikost ekonomije, u suštini – sve oblasti osim poljoprivrede. Finansijske službe i nekretnine bile su na prvom mestu, a ukupnim prihodima države od 127 milijardi dolara, svoj prilog od deset milijardi dale su i manufakture – relativno male specijalizovane firme.
Kako se dalje navodi u tekstu, Silicijumska dolina je značajan faktor uspeha Kalifornije. Jedan od tehnoloških giganata države, Apple, doneo je pet puta više prihoda tokom fiskalne 2017. godine – 229 miliona dolara – od cele države Vajoming. „Sav taj novac koji se sliva u tehnološki sektor i industriju zabave ima veliki uticaj na bogatstvo države, povećavši sredstva koja troše radnici, i to ne samo oni koji direktno rade u tim industrijama.” Naime, sve to se odrazilo i na visinu plate javnih službenika – vatrogarasa, bolničara, policajaca…
Zelena ekonomija je, čini se, stvorila presedan u američkoj istoriji koji treba negovati i zalivati kao retku biljku… Ipak, pre nego što siđe s trona najrazvijenije svetske privrede, Tramp će izvesti SAD iz civilizacijskih okvira 21. veka. U nadi da u Washingtonu još uvek ima zdravog razuma i smisla za dobru šalu, predlažemo da američka administracija poništiti Pariski ugovor, ali iz Pariza u Teksasu, a ne onog evropskog…
E. E.
Image by Becker/Flickr

Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije, u okviru projekta GEAR – Zelena ekonomija za razvoj regiona, koji u Srbiji sprovodi Smart kolektiv. Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost udruženja Zeleni krug i ni pod kojim se uslovima ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.