Projekti

Stiže li novac do najugroženijih?

Rezultati najnovije studije pokazuju da su čak 16 od 37 klimatski najugroženijih zemalja propustile prvu tranšu grantova Zelenog klimatskog fonda namenjenih prilagođavanju na nove klimatske uslove izazvane globalnim zagrevanjem. Među njima se nalaze Burundi, Jemena, Haiti, Centralnoafrička Republika i Avganistan – države koje se listom već suočavaju s efektima globlnog zagrevanja pojačanim ekonomskim pritiscima, posledicama ratnih sukoba i dugogodišnjom političkom nestabilosti.
Ovo se pripisuje manjku resursa, lošem informisanju, pogrešnim procenama i infrastrukturi koja je neophodna za konkurisanje. Studija naučnika Univerziteta u nemačkom gradu Minhenu otkriva su za pomoć iz Zelenog klimatskog fonda kvalifikovane 154 zemlje, što je gotovo duplo veći broj od broja zemalja koje su tu pomoć zaista i ostvarile. I istraživači su utvrdili da su 84 zemlje u razvoju međusobno razdelile novčana sredstva u ukupnom iznosu od 2,5 milijarde američkih dolara u periodu od 2015. do 2019. godine. Deo novca izdvojen je za smanjenje emisija, i to primarno kroz postavljanje solarnih panela.
Oko 54% sredstava otišlo je u male ostrvske zemlje, najmanje razvijene zemlje i afričke zemlje. Prema ocenama Fonda, ovo znači da je više od polovine finansija otišlo ugroženim državama, ali da je realna slika ipak nešto drugačija kada se u obzir uzme različita količina bogatstva i nivo ranjivosti među zemljama. Ekonomski zavisne i siromašne zemlje imaju daleko lošije startne pozicije i nije isto kada sredstva dobije država sa višim primanjima, poput Južne Afrike, i država sa nižim primanjima, kao što je to na primer Somalija. Upravo je ovo bio kriterijum da autori ove studije rangiraju zemlje – dakle, prema stepenu ranjiivosti na klimatske promene i institucionalnim kapacitetima.
Prema njihovim nalazima, gotovo polovina zemalja (16 od 37) propustilo je prvu rundu grantova Zelenog klimatskog fonda, a najteže pogođene države afričkog kontinenta – 13 od 30 najmanje razvijenih država u Africi nije dobilo ama baš nikakva sredstva za finansiranje projekata za prilagođavanje na klimatske promene.
Projekti u oblasti klimatske adaptacije uključuju, između ostalog, sadnju drveća koje bi sprečilo širenje pustinje, kao i izgradnju brana i nasipa radi zaštite od poplava. Ovakvi državni poduhvati posebno bi bili bitni za zemlje koje se nalaze na ozbiljnom udaru klimatskih promena. Nažalost, do njih do sada nije dospevao novac, bar ne u dovoljnoj meri.
U sklopu fonda obezbeđena je dodatna pomoć zemljama za pripremu projekata i kretanje kroz sistem od ukupno 172 miliona američkih dolara, ali naučnici smatraju da to nije dovoljno i savetuju da se komplikovan i dugačak proces apliciranja pojednostavi.
Rezultati još jednom naglašavaju postojanje klimatske nepravde, kao i potrebu rešavanja tog problema. Ovo je posebno bitno zato što posledice porasta srednje globalne temperature i vremenski ekstremi pretežno pogađaju upravo nerazvijene zemlje koje su tokom istorije imale niže emisije gasova sa efektom staklene bašte od razvijenih. Zbog toga je jedan od stubova Pariskog sporazuma taj da će bogate nacije, počev od 2020. godine, siromašnijim obezbediti 100 milijardi američkih dolara godišnje za finansiranje klimatskih akcija, ali to obećanje ostalo je neispunjeno i procene su da se željena suma neće dostići pre 2023.
Globalni mehanizmi za finansiranje prilagođavanja klimatskim promenama imaju za cilj da podrže zemlje siromašne resursima i veoma ranjive u skladu sa principom zajedničke, ali diferencirane odgovornosti u okviru Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) i Pariskog sporazuma (UNFCCC, 2015). Odgovarajući mehanizmi preraspodele od bogatijih ka siromašnijim nacijama sada predstavljaju kamen temeljac arhitekture međunarodnog finansiranja klimatske adaptacije. U logičkoj i pravnoj terminologiji Pariškog sporazuma, „zemlje u razvoju, posebno one koje su posebno ranjive na štetne efekte klimatskih promjena i imaju značajna ograničenja u kapacitetima” kvalifikuju se za takvu podršku i treba im dati prioritet (UNFCCC, 2015 Član 9, stav 4).
Istovremeno, prisutan je i važan trend u finansijskim mehanizmima od kojih se očekuje da velikim delom doprinese godišnjem cilju finansiranja klime u iznosu od 100 milijardi dolara, koliko su prema Pariskom sporazumu (OECD, 2016, Scoville-Simonds, 2016, Yeo, 2019b), bogate nacije ostale dužne zemljama u razvoju. Osnovna logika mehanizma fondova je da se ranjive zemlje mogu prijaviti za finansiranje, čime se jača vlasništvo nad klimatskim finansijama. Zemlje se stoga takmiče za finansiranje, sledeći pretpostavku da će zemlje kojima je pomoć najpotrebnija i sa najboljim konceptom prilagođavanja uspeti da prebrode klimatsku krizu. Kriterijumi procene za ovaj proces selekcije su još uvek u razvoju za neke fondove, ali je primetno da postoji dobra volja na obe strane.
Iako su novčana pomoć i Zeleni klimatski fond uvedeni kao mehanizmi neutralisanja istorijske klimatske i tehnološke nepravde, čini se da oni delimično usložnjavaju ovaj globalni izazov i da ih stoga treba učiniti pravičnijim i dostupnijim marginalizovanim zemljama.
Photo by Ninno JackJr on Unsplash


Projekat „Informisanjem i ozelenjavanjem protiv klimatskih promena” je finansijski podržan od strane Ministarstva zaštite životne sredine.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.