Klimatske promene

Sitnim koracima do ostvarenja klimatskih ciljeva

Na klimatskom samitu u Gazgovu, početkom novembra, svetski lideri postigli su sporazum koji nas tek neznatno približava dogovorenom cilju, a to je da se globalni rast temperature ograniči ispod 1,5 stepeni Celzijusa. Ali što se tiče svih najvažnijih obećanja o postepenom izbacivanju uglja, smanjenju subvencija i zaštiti šuma – Glazgov nije uspeo.
Lobisti za fosilna goriva, predvođeni Indijom, čvrsto su držali svoj položaj da bi u poslednjem trenutku i bez transparentnog procesa pristali na „postepeno ukidanje” energije iz uglja. Veliki potrošači uglja, među kojima su Poljska, Vijetnam i Čile, obavezali su se da će prestati da ga koriste u narednim decenijama, saopštila je vlada Velike Britanije. Ove države bile su među 18 zemalja koje su prvi put pristale da postupno ukinu ugalj i ne grade ili ulažu u postrojenja.
Ugalj je najveći pojedinačni uzrok klimatskih promena. Više od 40 zemalja, kao i više od 100 kompanija i organizacija obećalo da će prestati da koristi ugalj. Potpisnici sporazuma su se obavezali da će prekinuti sva ulaganja u novu proizvodnju električne energije iz uglja u zemlji i inostranstvu. Saglasili su se ukinu energiju uglja tokom 2030-tih za velike ekonomije i 2040-tih za siromašnije zemlje. Međutim, neke od najvećih svetskih zemalja zavisnih od uglja, kao što su Australija, Indija, Kina i SAD, sporazum nisu potpisale.
Ipak, nije sve tako crno, kaže naš sagovornik prof. dr Vladimir Đurđević, vanredni profesor na grupi za meteorologiju Fizičkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu.
„Sastanak je potvrdio ono sto je već ustaljeni scenario na COP sastancima, a dešava se već evo više od dve decenije, koliko sastanci traju, a to je – da je teško napraviti neki veći iskorak napred, već da su to uvek mali koraci, koji se posle nekog vremena akumuliraju u opipljive promene. I to je upravo tako zato što pojedine zemlje koje imaju direktne i velike benefite od eksploatacije fosilnih goriva pokušavaju da svaki ozbiljniji napredak prolongiraju što je više moguće. Samim tim što se predsednik Kine nije pojavio na sastanku ukazalo je da postoji neka vrsta tenzija između ‘velikih’ zemalja, koje inače često i diktiraju sam tok sastanka, i da je teško da se neki ozbiljniji pomak može očekivati. Na primer, pre potpisivanja Pariskog sporazuma, intenzivni bilateralni dogovori između Amerike i Kine, i stalno izveštavanje sa njih je jasno ukazivalo da se sprema neki važan korak, što se na kraju i desilo, i Pariski sporazum je usvojen. U slučaju ovog sastanka, nije se uopšte videlo neophodno jedinstvo ko je potrebno za velike korake. Ne bi mali koraci ka boljem bili problema, sve dok se ka boljem krećemo, da nam vreme ne curi i da nemamo više mnogo vremena za odugovlačenje. Međutim, složeni međunarodni odnosi, nacionalni interesi i uticaj velikog kapirala koji je u igri kada pričamo o industriji fosilnih goriva, jednostavno su za sad nepremostiva prepreka za ozbiljnije iskorake.”
Samit nije bio uspešan ni iz ugla eksperata za klimu i naučnika. „I dalje nije uspostavljen i usvojen jasan i nedvosmislen put, svih zemalja sveta, ka cilju koji je zadržavanje porasta prosečne globalne temperature između 1,5 i 2 stepena celzijusa. Ovi pragovi o kojima pričamo su usvojeni na osnovu naučnih rezultata i istraživanja, i to je upravo ono što nauka smatra relativno sigurnim, kada je u pitanju interakcija ljudi i klimatskog sistema. Pragovi su naučno opravdani, i sve dok ovi sastanci ne budu poslali jasnu poruku da smo na putu da ostanemo ispod ovih vrednosti, ‘nauka’ ne može biti zadovoljna. A da bi smo bili sigurni da radimo ispravnu stvar, jednostavno sve zemlje sveta treba da usvoje jasne politike napuštanja fosilnih goriva i smanjenja svojih emisija do neto-nula vrednosti, u vremenskom okviru od naredne tri-četiri decenije, a mi ne vidimo da se to trenutno dešava. Čak i pored činjenice da sve više zemalja ima planove da u bliskoj budućnosti napusti fosilna goriva, u mnogim slučajevima to su obećanja a ne realne politike, a da ne pričamo o tome, da mnogo zemlja takve planove još uopšte nije ni razvilo.”
Međutim, glavno je pitanje: kako će se odluke samita one odraziti na klimatske ciljeve, ali i klimatske promene u dolazećim godinama.
„Mislim da je samit potvrdio da je pregovaranje o klimatskim promenama na globalnom nivou i dalje moguće, što je veoma važno, i da se u budućnosti mogu potencijalno očekivati promene koje su neophodne. Ali sa druge strane samit je pokazao i da ne smemo da se uljuljkamo u suviše optimističke poruke koje rukovodioci zemlja šalju sa ovih sastanaka, niti u optimističke slike aplauza koje obično obiđu svet poslednjeg dana zaključivanja sastanka jer su one daleko od onoga što nam je potrebno. Jednostavno za rešavanje ovog problema imamo samo jednu šansu i ako je propustimo neće biti opravdanja. Stvari moraju da se ubrzaju, i ako se to zaista i dogodi svima će nam biti to više nego jasno, jer promene koje su neophodne znače da ćemo gledati transformaciju sveta iz godine u godinu, i neće biti potrebno vršiti nikakve posebne analize ovih sastanaka da bi smo znali da smo na pravom putu.
Veoma važan zaključak samita je i da su zemlje u razvoju ponovo ostale bez obećane pomoći, a šanse da se do 2030. godine smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte – što je bio deklarisani cilj pregovora – sada su minimalne. Nažalost, poučeni ranijim iskustvima, te nedostatkom agilnosti, ali i volje, uskoro ćemo možda morati da prihvatimo činjenicu da čak i kada su suočene sa poplavama, požarima i glađu, neke zemlje nikada neće delovati u širem interesu ili će čak ometati napredak drugih.
Ako se za samo nekoliko nedelja mogu pronaći milijarde dolara za rešavanje bankarske krize ili pandemije Covida, onda sigurno postoji rešenje i za zemlje u razvoju kako bi smanjile emisije ugljenika. To nije ništa što najrazvijenije zemlje sveta već nisu obećale – počevši od 100 milijardi dolara godišnje od 2009. Sramno odbijanje bogatih da održe obećanje klimatski najranjivijim nacijama zatrovalo je pregovore o klimi i verovatno je jedna od najvećih diplomatskih grešaka našeg doba.
Upravo u svetlu ovih događaja, nameće se logično pitanje: gde se trenutno nalazimo u odnosu na tačku s koje nema povratka?
„Situacija koja više odgovara realnosti je da imamo više takvih tačaka a ne jednu i nažalost neke već jesmo prešli u smislu da povratka nema. Recimo, čak i pri zaustavljanju porasta globalne temperature na granici od 1,5 stepen, najmanje 70% koralnih grebena će zauvek nestati. A, ako bismo već danas zaustavili naše emisije, dve trećine Grenlanda će se sigurno otopiti u budućnosti, ne do kraja ovog veka, ali sigurno u par stotina godina koje su pred nama, tako da će neka buduća generacija s tim biti suočena, bez sumnje. Ovo topljenje Grenlanda znači porast globalnog okeana od nekoliko metara, i u tom smislu neko će o tome morati ‘voditi računa’ kad za to dođe vreme. Sa druge strane za neke tačke bez povrataka znamo da samo im relatvno blizu ali nismo sigurni da li smo ih već prešli ili ne. Primer za to je recimo zaustavljanje meridionalne cirkulacije u severnom Atlantiku. Ako do toga dođe, i ako smo tu tačku prošli, to će imati ozbiljne posledice na klimatske uslove u Evropi. Trenutno naučnici misle da još uvek postoje šanse da je ne prođemo ali su potrebna dodatna istraživanja da se to potvrdi. Sa druge strane ima nekih tačaka koje sigurno možemo izbeći, kao što je masovno oslobađanje metana iz permafrosta, ili ubrzano nestajanje Amazonskih šuma i dezertifikacija tog dela planete, ili dezintegracija zapadno Antarktičke ledene ploče, i upravo zato što znamo da i dalje postoje dobre šanse da klimatski sistem ostane relativno stabilan, zato moramo delovati što pre, da bi smo ostali što dalje od rizičnih zona ovih tačaka preokreta. Moramo ostati optimisti da je neophodna transformacija dostižna, mi znamo da je moguća, ali moramo verovati da ćemo krenuti tim putem, jer ne postoji ni jedno opravdanje da tako ne bude”, istakao je dr Đurđević.


Projekat „Informisanjem i ozelenjavanjem protiv klimatskih promena” je finansijski podržan od strane Ministarstva zaštite životne sredine.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.