Klimatske promene

Planetu zagrevamo deset puta brže

Klima naše Planete menjala se kroz istoriju. U poslednjih 650.000 godina bilo je sedam ciklusa ledenog doba i otopljavanja. Lednici su prekrivali veliki deo moderne Evrope i Amerike do granica koji su nama danas nepojmljivi. Isto tako, periodično su se povlačili, menjajući reljef i uslove života, svaki put proizvodeći sasvim nova staništa.
Pre otprilike 11.700 godina, u raskoraku klimatskih ciklusa, stekli su se povoljni uslovi za potpuno drugi pravac u razvoju ljudske vrste. Bio je to početak moderne klimatske ere – a ujedno i ljudske civilizacije.
Većina ovih klimatskih promena pripisuje se vrlo malim varijacijama u orbiti Zemlje koje menjaju količinu sunčeve energije koju prima naša Planeta. Ipak, ovo Zemljino „malo” bilo je presudno da se omogući stvaranje stabilnih klimatskih uslova za razvoj poljoprivrede i gomilanja značajnih rezervi hrane. Sve to je rodilo svet kakvim ga mi danas poznajemo.
Trenutni trend globalnog zagrevanja je od posebne važnosti jer je uglavnom (više od 95 odsto) rezultat ljudske aktivnosti od sredine 20. veka i odvija se brzinom koja je bez presedana tokom poslednjih nekoliko stotina godina.
Ukoliko se izuzmu velike prirodne katastrofe, poput erupcija vulkana, koje su u prošlosti izazivale prava mala „ledena doba”, ova galopirajuća tendencija je bez presedana.
Sateliti koji orbitiraju oko Zemlje, ali i niz drugih tehnoloških napredaka, omogućili su naučnicima i analitičarima da, prikupljajući mnogo različitih vrsta informacija o našoj Planeti i klimi na globalnom nivou, sagledaju daleko širu sliku. Ova masa podataka prikupljena tokom mnogih godina otkriva signale ozbiljnih klimatskih promena.
Osobina ugljen-dioksida da „zarobljava” toplotu otkrivena je još sredinom 19. veka. Vremenom, spisku su dodavani i drugi gasovi koji izazivaju efekat staklene bašte. Njihova sposobnost uticaja na prenos infracrvene energije kroz atmosferu naučna je osnova mnogih instrumenata koje upotrebljava NASA. Danas nema nikakve sumnje da povećan nivo ovih gasova uzrokuje zagrevanje planete Zemlje.
Uzorci leda s Grenlanda, Antarktika i iz planinskih lednika u tropima pokazuju da Zemljina klima oduvek reaguje na promene u nivou gasova s efektom staklene bašte. Drevni dokazi mogu se naći i u prstenovima drveća, okeanskim sedimentima, koralnim grebenima i slojevima sedimentnih stena. Međutim, ovi stari, ili paleoklimatski dokazi otkrivaju da se trenutno zagrevanje događa otprilike deset puta brže od prosečne stope zagrevanja koje bi bilo uvod u ciklus prirodnih promena temperature.
Dokazi za brze klimatske promene su više nego uverljivi, a naučni timovi NASA-e posebno su posvećeni prećenju globalnih i regionalnih temperaturnih oscilacija. Jednako predano prate i ledene površine, kako one na polarnim kapama, tako i one u zoni večnog snega i leda na visokim planinskim lancima.

Porast globalne temperature
Od kraja 19. veka prosečna površinska temperatura Planete porasla je za oko 1,14° Celzijusa. Ta promena uzrokovana je uglavnom povećanim emisijama ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova, što je rezultat ljudskog delovanja. Veći temperaturni skokovi zabeleženi su u poslednjih 40 godina, a šest najtoplijih godina zabeleženo je nakon 2014. godine. Ne samo da je 2016. bila najtoplija godina, već je osam od 12 meseci koji čine godinu – od januara do septembra, s izuzetkom juna – bilo statistički najtoplijih.

Zagrevanje okeana
Okeani su apsorbirali veći deo ove povećane toplote, tako da se nakon 1969. godine gornjih 100 metara vodenih površina Zemlje zagrejalo više od 0,4° Celzijusa. Planeta deponuje 90% „dodatne” energije u okeanu.

Topljenje ledenih ploča
Ledeni pokrivači Grenlanda i Antarktika smanjili su se u masi i površinski. Podaci NASA-inog eksperimenta za oporavak klime pokazuju da je između 1993. i 2019. godine Grenland u proseku gubio 279 milijardi tona leda godišnje, a Antarktik oko 148 milijardi tona leda.

Povlačenje lednika
Lednici su ledene površine karakteristične za visoke planine. Iako su u zoni stalnog snega i leda, postalo je očigledno da klimatske promene utiču i na surove uslove karakteristične za ove predele bez obzira na doba godine. Lednici se tope gotovo svuda širom sveta – uključujući Alpe, Himalaje, Ande, Stenovite planine, Aljasku i Afriku. Nestajanje snežne kape na planini Kilimandžaro, možda je najalarmantnija slika ove propasti.

Minimalan snežni pokrivač
Satelitsko praćenje klimatskih prilika otkriva da se količina prolećnog snega na severnoj hemisferi smanjila tokom poslednjih 50 godina, te da se on topi ranije. Nedostatak snežnog pokrivača ima uticaj na poljoprivredu, pre svega na zaštitu biljaka iz kasne setve, ali i na vlažnost zemljišta i hidrološke prilike. Posledično može doći do suša u periodima kritičnim za formiranje plodova gajenih kultura.

Porast nivoa mora
Globalni nivo mora porastao je za oko 20 centimetara u prošlom veku. Međutim, u poslednje dve dekade, stopa rasta se gotovo udvostručila u odnosu na prošlo stoleće i svake godine lagano ubrzava. Posebno su ranjivi priobalni gradovi, a pre svega oni u zemljama u razvoju, budući da imaju daleko manje novca za istraživanje klimatskih promena i pripremanje za dolazeće godine.

Topljenje arktičkog morskog leda
Površina i debljina arktičkog morskog leda u stalnom je padu. Topljenje se tokom poslednjih nekoliko desetina godina dodatno ubrzava. Pored opasnosti od povećanja nivoa mora, ova pojava ozbiljno utiče i na osetljivi ekosistem Severnog ledenog okeana.

Ekstremni događaji
Broj rekordno visokih temperatura u Sjedinjenim Američkim Državama se povećava, dok se od 1950. godine broj rekordno niskih temperatura smanjuje. SAD su takođe svedoci sve većeg broja intenzivnih padavina. Ciklusi tornada sve su učestaliji, a oluje koje se pritom generišu – sve su jače.

Zakiseljavanje okeana
Od početka industrijske revolucije, kiselost površinskih okeanskih voda povećala se za oko 30%. Ovo povećanje je rezultat toga što ljudi emituju više ugljen-dioksida u atmosferu, a samim tim je i veća apsorpcija u okeanima. Okean je „upio” između 20 i 30 odsto ukupne antropogene emisije ugljen-dioksida poslednjih decenija – 7,2 do 10,8 milijardi tona godišnje.

Projekat „Informisanjem protiv klimatskih promena” finansijski je podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine.
Mišljenja i stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva zaštite životne sredine.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.