Ujedinjene nacije predviđaju da će 70% svetske populacije živeti u gradovima i urbanim područjima do 2050. godine. Koncentracija ljudskih aktivnosti na relativno maloj površini pruža značajne prednosti kao što su mogućnost efikasnijeg organizovanja proizvodnje dobara i pružanja usluga, veće mogućnosti za efikasnije korišćenje prirodnih resursa, manje zauzimanje prostora u poređenju sa veličinom populacije, veće mogućnosti za uštedu energije. U gradovima se ostvaruje i lakša komunikacija pa su oni centi kulture i inovacija.
Pored ovih pozitivnih uticaja, gradovi prouzrokuju i negativne uticaje, kako unutar svojih granica, tako i eksterne. Uticaji koje stvaraju unutar svojih granica su npr. upravljanje otpadom, zagađenje vazduha i vode, problemi saobraćaja i buke i dr. Eksterni urbani uticaji podrazumevaju korišćenje zemljišta i drugih resursa neophodnih da se osigura kontinuitet života u gradu (poljoprivredna proizvodnja, šume i dr). Sveukupno područje koje podržava život u gradu, kroz proizvodnju dobara i resursa i prihvatanje otpadnih materija iz grada, često se može posmatrati kroz njegov ekološki otisak.
S tim u vezi, razmatra se pitanje koliki uticaj, koji je prouzrokovan funkcionisanjem gradova, okolina može da podnese, kao i pitanje kolika je sposobnost grada da se nosi sa uticajem na životnu sredinu unutar svojih granica.
Povećanjem broja gardova i povećanjem broja stanovnika u njima, znači da će emisije i potrošnja energije u gradovima nastaviti da rastu svake godine, kao i da će rasti zavisnost gradova od okruženja. Kako gradovi kroz istoriju nikada nisu bili samoodrživi i kako ne treba očekivati da to potpuno postanu u budućnosti ni u privrednom, ni društvenom, a ni u smislu zaštite životne sredine, tako razvoj i funkcionisanje jednog grada treba posmatrati integralno sa njegovom okolinom, posebno seoskim područjima imajući u vidu da su oni deo zajedničkog ekosistema.
Imajući to u vidu, porasla je zabrinutost zbog toga što je evidentno danegativni uticaji grada preovlađuju u odnosu na pozitivne pa je s tim u vezi koncept održivog gradasve više u fokusu kriranja javnih politika. Učiniti gradove održivim znači stvarati mogućnosti za razvoj karijere i poslovanja, obezbediti bezbedno i pristupačno stanovanje i graditi otporna društava i ekonomije. Smatra se da je ekološki grad onaj grad koji pruža prihvatljive standarde života za njegove stanovnike, bez narušavanja ekosistema i prirodnih ciklisa kojih je i sam zavistan.
Iniciajtive za pametne gradove pomažu gradovima da prevaziđu probleme s kojima se suočavaju i obezbede okvir za održivu budućnost. Između ostalog, to podrazumeva korišćenje informacionih tehnologija za upravljanje metabolizmom grada tako da se efikasnije koriste resursi, olakšava pristup uslugama i poboljšava kvalitet života njegovih stanovnika. Mnogi od najvećih svetskih gradova već prihvataju promene koje donosi usvajanje pametne tehnologije kako bi upravljali povećanim protokom ljudi i informacija, protokom energijom i materijala, saobraćajem, snabdevanjem vodom i hranom, a takođe i da bi upravljali fizičkim tokovima koje grad ispušta u okruženje: otpad, otpadne vode, zagađujuće materije.
Pored ulaganja u pametne tehnologije ti gradovi uvode participativnost i inkluzivnost u upravljanje gradom radi poboljšanja urbanog planiranja, stvaranja zelenih javnih prostora, poboljšanje javnog prevoza i mnoge druge aspekte života u gradu. Primenom pamentih tehnologija se nastoji pozitivno uticati na dobrobit pojedinca kroz povećanje ekonomskog standarda i društvenih uslova, uslova za rad i zapošljavanje, obrazovanja, zdravstva, stanovanja, bezbednosti, dostupnosti usluga, kulturi i kvalitetnom korišćenju slobodnog vremena. Kreiraju se i novi poslovni modeli, koji podrazumevaju uspostavljanje partnerstva između privatnog i javnog sektora i građana za održivo funkconisanje razvijenih „pametnih” aplikacija.
Cilj 11 održivog razvoja, koji se odnosi na razvoj gradova i zajednica, nastoji učiniti gradove i ljudska naselja inkuzivnim, bezbednim, otpornim i održivim.
