Eskilstuna je doslovce umirala, a onda su odlučili da pametno iskoriste jedino što su imali – otpad. Iz pera Marice Puškaš.

Na oko 100 kilometara od glavnog grada Švedske – Stokholma, nalazi se se svetska prestonica reciklaže – Eskilstuna. Ova živahna i rastuća zajednica trenutno broji oko 100.000 građana. Društvenim konsenzusom opredeljeni su da grad smanji negativni uticaj na emisije gasova sa efektom staklene bašte, a poveća pozitivni uticaj omogućavanjem klimatske tranzicije… Ukratko, odlučili su da do 2045. godine postanu klimatski pozitivna zajednica. Direktorka energetike opštine Kristina Birath objašnjava da je ova zelena tranzicija danas već ubrzano odvija pre svega kroz digitalizaciju i energetsku evoluciju.
Ali nije sve oduvek bilo tako sjajno… Eskilstuna, poznata i kao Tuna ili „švedski Šefild”, dugo godina imala je problema sa imidžom. Nekada su u njoj punom parom radile čeličane i pogoni gde je „Volvo” proizvodio građevinske mašine. Grad je bio sve suprotno od skandinavskog stereotipa – sivo radničko naselje, puno opskurnih pabova i mlečnih restorana. Zarade su bile dobre, ali život je bio loš zbog zahađenja od teške industrije. A onda su, 1970-ih, za grad došla teška vremena. Industrija je počela da propada, fabrike su zatvorene, a nezaposlenost je porasla. Iako se nalazi na samo 100 kilometara od glavnog grada, bilo je potrebno više od dva sata da se tamo stigne vozom. Tuna nije imala sjajnu perspektivu.

Rešenje je u reciklaži
Grad je rešenje morao da potraži na drugoj strani i iskoristi ono što ima. Bio je to otpad, odnosno – reciklaža. Jedan od ključnih koraka bila je izgradnja obalskog autoputa koji je povezao Eskilstunu sa Stokholmom. To je dalo dodatni vetar u krila Univerzitetskom koledžu Mälardalen, ali i lokalnim kompanijama. Od 2012. godine, grad je implementirao niz zelenih inicijativa, boreći se da postane ekološki najprihvatljiviji grad u Švedskoj – a možda i u svetu. Javni autobusi i automobili rade na struju ili biogas dobijen iz otpadne hrane, a grad koristi niskougljične kombinovane toplane i elektrane. Stanovnici svoj otpad kod kuće razvrstavaju u sedam raznobojnih kategorija – zelena za hranu, ružičasta za tekstil, siva za metal, žuta za papir, plava za novine, narandžasta za plastiku i crnu za mešovito – a od 2015. godine ljudi su mogli da u obližnji reciklažni centar „ReTuna” odlože svu svoju neželjenu robu – od biciklova, starih guma, do posuđa, igračaka i nameštaja. Sve ono što završi u ovom reciklažnom centru razvrstava se, čisti i popravlja, te izlaže u specijalizovanim prodavnicama u šoping molu koji se nalazi u sklopu centra.
„ReTuna” predstavlja veoma jednostavan koncept koji neželjenoj robi daje novu vrednost, čime se drastično smanjuje količina otpada. Sa druge strane, građani mogu da kupe gotovo sve po daleko prihvatljivijim cenama, a zahvaljujući sistemu prikupljanja, razvrstavanja, popravke i prodaje – otvara se mogućnost za nova radna mesta. Iako je ovaj novi koncept u startu zbunjivao, pa čak i odbijao ljude, reciklažni centar s robnom kućom danas je profitabilni biznis. Kućni otpad više ne ide na deponiju, a pruža drugi život „Gradu čelika”. Uprkos tome što se nalazi 20-ak minuta vožnje od centra grada, i oko sat vremena od Stokholma, „ReTuna” je uvek puna kupaca, ali tu su i školarci koji ovde dolaze da uče o reciklaži, zaštiti životne sredine i budućnosti.
„ReTuna” je u vlasništvu Eskilstuninog energetskog odbora, kojim upravlja gradska opština. Na početku projekta, opština je uložila 19,5 miliona švedskih kruna (1,8 miliona evra) za građevinske radove, ali i za subvencionisanje cena za vlasnike prodavnica. U 2018. godini, po prvi put, tržni centar je radio bez subvencija, a već iduće postao je profitabilan.

Novi ljudi – nove ideje
Treba imati na umu da više od 10% stanovništva Eskilstune čine izbeglice. Njihove životne navike i kulturni milje iz kojeg su potekli, Tuni donose sasvim novi, multietnički kvalitet. Ovde se otvaraju mali biznisi, cveta preduzetništvo, a Univerzitet Mälardalen je prva obrazovna ustanova u svetu sa ekološkim certifikatom prema međunarodnom standardu ISO 14001.
„Ciljevi su nam smanjenje emisija CO2 i zarobljavanje ugljenika, a to možemo da dostignemo jedino kroz dijaloge s građanima. Oni moraju da predlažu inicijative za klimatski plan i već je oko 60 lokalnih kompanija pokazalo interesovanje za razne projekte, između ostalog i za ‘hvatanje’ CO2”, kaže Kristina Birath.
Iako će mnogi reći da je „zelena revolucija” u Tuni samo rebrendiranje grada koji i dalje ima skoro dvostruko veću stopu nezaposlenosti od nacionalnog proseka od 8%, istina je da će se mnoga njihova dostignuća i reciklažni koncepti primenjivati širom Švedske, čije su sve opšine od 2020. godine u zakonskoj obavezne da recikliraju.

Priču o Eskilstuni donosimo u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU” Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji.