Zahvaljujući projektu „Puls Evrope – medijske posete EU”, koji finansira EU u Srbiji, 19 novinara iz više medija, imali su priliku da se upoznaju sa primerima dobre ekološke prakse u Švedskoj. Zašto baš ova zemlja? Razloga je više, ali je možda najznačajniji taj da je Švedska bila prva zemlja u svetu koja je, sada već daleke 1967. godine, donela zakon o zaštiti životne sredine. Tada je industrijsko zagađenje u Švedskoj bilo kritično, što je bio znak za uzbunu da vlasti na svim nivoima preduzmu nešto. To je rezultiralo nizom zakona, da bi se devedesetih godina prošlog veka dogodila prava revolucija. Zahvaljujući „ranom prepoznavanju problema”, Švedska je danas lider u inovativnim metodama zaštite životne sredine, reciklaži, zelenoj energerici i cirkularnoj ekonomiji, i to ne samo u Evropi, već i u svetu.
Mobilnost i reciklaža prostora
Glavni grad, Stokholm, sa oko milion stanovnika, koloritna je metropola, sa očuvanim gradskim jezgrom iz 17. veka, velikom marinom i ogromnim parkovima. Stanovnici Stokholma su prijatni, uviđavni i poslovično dobri korisnici engleskog jezika. Grad je u poređenju sa gradovima slične veličine, relativno čist, fasade uredne i očuvane, a saobraćaj kontrolišu svetlosno-zvučni semafori. Deo grada rasut je arhipelagom koji povezuju mostovi i taksi brodići. Kopnenim delom grada gradski saobraćaj se odvija tranvajima, metroom i autobusima na bio goriva proizvedenim od otpadne hrane. Ipak, čini se da su dominantno prevozno sredstvo bicikl i trotinet. Ukoliko nemate svoje, možete ih iznajmiti… Naravno, deo saobraćaja otpada i na privatne automobile. Ono što pravi razliku jeste činjenica da su polovina automobila kupljenih poslednjih deset godina ili električni ili hibridni.
Iako sve ovo zvuči kao dobra turistička preporuka iz nekog bedekera, realnost je da je Stokholm veliki grad sa gomilom izazova za urbaniste i inženjere, kako bi užurbani poslovni centar, haotičan saobraćaj i stambene zone, podredili potrebama građana. Naravno, nekim odlukama gradskih otaca nisu baš svi zadovoljni. Naš vozač autobusa, Mihael, imao je štošta da kaže na račun biciklista.
„Ne voze po pravilima, naprasno se pojave, pa moraš da kočiš…”, kaže ovaj džangrizavi Šveđanin. Ipak, priznaje da su ove novotarije doprinele da vazduh u Stokholmu bude daleko čistiji.
Planiranje grada zasnovano je na očuvanju kvartova i reciklaži prostora. Istorijsko jezgro pre svega čini ostrvo Gamla stan, sa znamenitostima – od kraljevske palate i srednjovekovne katedrale Storkyrkan, do šarenih zgrada s pabovima i malim dućanima. Ovde su ulice pretvorene u pešačke zone, a u delu da privatnim stanovima dozvoljen je prolaz i parkiranje vlasnika. U poslovnom delu Stokholma, pak, preovladava sistem kratkog zadržavanja i parkiranja u ogromnim podzemnim i nadzemnim garažama. Nekada se u istoj ulici nalaze i po nekoliko ovakvih garaža koje ne narušavaju estetiku – naprotiv…
Možda je najbolji primer ovog koncepta poslovni kompleks Hötorget. Čini ga pet solitera od 72 metra, čija je gradnja okončana 1963. godine. Dizajniralo ga je pet različitih arhitekata, ali njegova glavna karakteristika jeste – mobilnost. Zgrade povezuju pešački mostovi, vijadukt i velika podzemna garaža koja se doslovce nalazi ispod celog susednog kvarta. Iako ova garaža izlazi na dve ulice, na samo 30 metara odatle nalazi se petospratna nadzemna garaža koja ni po čemu ne odudara od estetike kvarta.
Većina zgrada u ovom delu Stokholma izgrađena je sredinom prošlog veka, ali su zahvaljujući „reciklaži prostora” ove retro lepotice dobile novi život. Naime, Šveđani imaju neobičan hobi da zgrade veoma retko ruše, već ih obnavljaju i povezuju zastakljenim unutrašnjim dvorištem. Tako smanjuju količinu građevinskog otpada, koji danas predstavlja pravi izazov za ovu naciju, a dobijaju moderne poslovne komplekse sa spektakularnim zajedničkim prostorima. Ovaj koncept može se videti svuda – od sedišta Agencije za zaštitu životne sredine (EPA), do paviljona u koji je smeštena kancelarija Evropske komisije. Ukoliko, pak, grade novu zgradu, postoji tendencija da se ova pravila ispoštuju, jer otvoren prostor u samom srcu građevine, predstavlja mesto okupljanja i pravi kreativni čvor sa lako dostupnim prostorijama za sastanke, kancelarije, restoran, teretanu, prostor za opuštanje…
Naše đubre su naši hleb i mleko
Možemo slobodno reći da su Šveđani bili i ostali pioniri cirkularne ekonomije. Od prvih koraka 60-tih godina značajno je razvijena ekonomija uz smanjenje emisija CO2 i ograničavanje zagađenja. Oko 60 posto švedskog nacionalnog snabdevanja energijom dolazi iz obnovljivih izvora energije, a Vlada je postavila ambiciozne ciljeve za održivost, uključujući i napuštanje fosilnih goriva do 2045. godine, kao i 100 posto energije iz obnovljivih izvora. Posle više od pola veka zakonski regulisanih praksi, Šveđani su ponosni na svoj koncept i spremni su da ga izvoze. Zaposlenici Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) podsećaju da su u saradnji sa stranim vladama često finansirali projekte za čistiji vazduh i složni su u tvrdnji da bismo mogli da učimo iz njihovih grešaka. Prva reakcija na ovu izjavu jeste: „Kojih grešaka? Pa ovde je sve savršeno!”
„Švedska Agencija za zaštitu životne sredine formirana je 1967, iste godine kao i zakon i proistekla je iz njega. Tada je Švedska ličila na sve druge zemlje: imala je problema s otpadnim vodama, zagađenjima vode, otpadom, lošim gradskim vazduhom… Danas, imamo manje od jedan odsto odlaganja na deponijama, i to je pretežno industrijski otpad, jer ogroman udeo ide na reciklažu, u energane i, tek manji deo, na biotretman. Odvajanje otpada započeli smo 1994. godine, ali najveći izazov danas predstavlja povećanje količine otpada. To je oko 449 kilograma po osobi godišnje i danas moramo da pronađemo rešenje za konzumerizam, brzu modu… EU legistlativa i naš nacionalni terget jeste reciklaža 60% komunalnog otpada do 2030. i 65% do 2035. Danas je to oko 35%”, kaže Cecilia Stafsing iz EPA-e.
Građevinski otpad je i dalje veliki problem, kaže ona, i podseća da je mineralni otpad najvredniji, te da je cilj njegova ponovna upotreba.
Danas se komunalni otpada razvrstava na osam kategorija, a Šveđani od malih nogu uče prednosti ponovne upotrebe i reciklaže. Obrazovni sistem još ih u jaslicama uči „zelenim” principima, sa posebnim akcentom na reciklažu i smanjenje količine otpada.
Koncepti tretmana otpada i otpadnih voda najbolje se vide na gradskim postrojenjima u Stokholmu. Postrojenje za otpadne vode Henriksdal ukopano je u stenu na jednom od gradskih brežuljaka. Henriksdal je otvoren 1941. godine sa početnim kapacitetom prečišćavanja od 150.000 m2 dnevno, koji se 1953. godine povećao na 300.000 m2 dnevno. Postrojenja za hemijsko i biološko prečišćavanje su naknadno uključena u sistem postrojenja. Danas, u 18 km tunela nalaze se tehnološki kompleks koji prerađuje 250.000 m2 otpadnih voda na dan, a od 2021. prikupljaju i otpad od hrane (oko 2.700 tona mesečno) – što sve predstavlja sirovinu za proizvodnjui biogasa, biodizela i đubriva. Biogoriva se koriste u javnom prevozu, koji je u poslednjih deset godina potpuno prešao na ta goriva.
Kada se grade kvartovi, prvo se postavljaju sistemi za prikuplja-nje otpada, tako da je sve pojednostavljeno. Ali, za „neposlušne” građane nema kazni. Vlasti veruju građanima i podstiču primere dobre prakse, tako da se prikupljanje otpada na ovaj način u poslednje dve godine udvostručilo – kaže Jonas Tolf, šef jedinice za energiju i klimu, Uprave za životnu sredinu i zdravlje, Grada Stokholma. – Želimo da do 2040. godine oslobodimo Stokholm od fosilnih goriva i, za sada, dobro nam ide – ističe Tolf.
SÖRAB i Stockholm Exergi, sa druge strane, bave se tretmanom komunalnog otpada iz deset opština i opslužuju oko 525.000 ljudi, ali ne i stanovnika Stokholma. Ipak, oni prikupe 140.000 tona kućnog smeća iz kojeg svake godine izdvoje 11.000 tona plastike i 2.500 tona metala, što potom izvoze kao sirovine.
Bitno je da naši klijenti odvajaju otpad u dve kese, kako organski otpad ne bi zagadio reciklabilne materijale, pre svega plastiku. Cilj nam je da izdvojimo sve korisno, a ostatak da spalimo na 950 stepeni. Tako dobijamo toplotnu energiju za naše klijente, a na deponiji završi tek mali deo pretežno građevinskog otpada – kaže Stellan Höglund, upravnik ovog postrojenja, odgovoran za zaposlene, proizvodni proces i ekonomske ciljeve.
Postrojenje je moderno, automatizovano… Mari Andersson iz Odeljenja za komunikacije ne može da sakrije uzbuđenje zbog tehnologije, učinka, efikasnosti…
Ovo je veliko postrojenje, ovde se dešavaju spektakularne stvari! Znate, ovo su nekada radili ljudi golim rukama – bilo im je potrebno mnogo vremena i nisu bili naročito efikasni. Danas se sve dešava na pokretnim trakama. Kada se automatski pocepaju kese sa otpadom, za odvajanje plastike i metala koristi se TOMRA, nemačka infrared tehnologija. Čim se registuje neki komad plastike, vazdušna dizna se usmerava i izbacuje ga u susedni odeljak. Nemagnetisani metal takođe. Magneti izvlače ostatak metala. Pogledajte, ne možete a da ne budete uzbuđeni od količine kretanja – kaže Mari.
„ReTuna” pre „reciklaže”
Šveđani se trude da svaka stvar dobije novu vrednost pre nego što završi u sekundarnim sirovinama ili spalionici. Tako je sa svim komunalnim otpadom koji građani donesu u reciklažno dvorište u Eskilstuni. Ovde se nalazi prvi svetski „recycling mall”, gde možete kupiti od igle, do… pa skoro – lokomotive.
„Iako smo na 100 kilometara od Stokholma, ljudi nam dolaze i u kontejnerima ostavljaju stvari, od starog nameštaja i raznog pokućstva, do odeće, ćelavih guma, igračaka, knjiga, alata, biciklova… Sve to se potom razvrstava, popravlja i odlazi u prodavnice koje se nalaze u okviru reciklažnog dvorišta”, kaže Simon Glimtoft, menadžer „ReTune”.
U pitanju je opštinski projekat koji je startovao 2015. godine i za cilj je imao da se smanji količina otpada i ukaže na mogućnost „upcyclinga”. Istovremeno, imao je socijalnu dimenziju, kako bi građani slabijeg imovinskog stanja mogli da proušte pokućstvo. Ali, to više nije slučaj. Ukoliko volite neke retro sitnice ili ste kolekcionar – ovo je mesto za vas.
Ekonomski momenat celog projekta, koji nije bio primaran, upotpunjava činjenica da „ReTuna” ima oko 300.000 kupaca godišnje, te da se ovde prikupi 700 tona odeće, koje se delom prodaje u robnoj kući, a delom izvozi.
„Jedan od osnovnih principa cirkularne ekonomije jeste da starim stvarima dajemo novu vrednost. Imali smo gomilu slomljenih stolica i hrpu odeće koja je bila previše oštećena. U startu, sve to nije imalo nikakvu vrednost. Naši majstori, uz malu kreativnu pomoć, napravili su centralnu instalaciju u tržnom centru, koja sada vredi 10.000 evra. Toliko vredi, ali nije na prodaju…”. kaže Simon.
U tržnom centru nalaze se specijalizovane prodavnice koje prodaju artikle isključivo iz reciklažnog dvorišta. Nekada su to originalni komadi, a nekada „nadograđeni”. Ponekad isti predmeti prođu kroz prodavnicu i po tri puta i svaki put imaju dodatu vrednost.
Marica Puškaš