Na vrelini kasnog jutra, pod zapadnoafričkim suncem, Aminata Jamba srpom seče zlatne stabljike pirinča. Njen sin Sampa nedaleko od nje žanje žito. Ali čak i ako je kvalitet visok, kvantitet nije. Dok je nekada Jamba mogla očekivati da će obezbediti dovoljno pirinča za celu godinu, ove godine ona računa da će žetva podmiriti potrebe samo tri do četiri meseca. Nakon toga, ona će morati da smisli način da prehrani svoju porodicu.
„Stvari su sada drugačije”, objašnjava Manding Kasama, druga farmerka i majka devetoro dece, tek iz polja pirinča, sa praznom konzervom za vodu u ruci. „Kiše su bile obilne. Ljudi bi radili i imali dobru žetvu. Sada naporno radimo, ali ne dobijamo toliko pirinča kao nekada.”
Tradicionalno, uzgoj pirinča u Gambiji su uglavnom radile žene, dok se njihovi muške kolege brinu o kikirikiju. Ali već godinama farmerke posmatraju kako zemljom oko njih postaje sve teže upravljati.
Ovde u Kerevanu, na severnoj obali reke Gambije, bore se sa klimatskom krizom na dva fronta. Podizanje nivoa mora potiskuje slanu vodu sve dalje i dalje duž reke, koja teče nizijom, a produžene sušne periode znače manje slatke vode za ispiranje saliniteta na nekada plodnim njivama u slivu reke. Rezultat toga je da je voda na poljima koja su nekada proizvodila pirinač sada previše slana, a veći deo zemlje – više od 30 hektara – morao je da bude napušten. Za žene kao što su Jamba i Kasamah, to je katastrofa.
„Ove žene su proterane i nemaju mnogo opcija kao muškarci“, kaže Muhamed Ceesai, iz omladinske organizacije Activista. „To ih gura u siromaštvo. One postaju veoma ranjive.”
Ovde su žene relativno srećne, jer imaju alternativni izvor hrane i prihoda u vidu bašte sa povrćem. Mogu da uzgajaju patlidžane, paradajz, papriku i luk, i znaju da će, čak i ako imaju sve manje zaliha pirinča, imati šta da prodaju ili jedu. „To je naše sutra“, kaže Binta Fati. „Pomaže nam u mnogim oblastima jer nam pomaže da ostanemo zdravi i da svojoj deci možemo da kupujemo male stvari. Zato se fokusiramo na bašte.”
Ova rezervna opcija je neophodna. Prošlogodišnja žetva pirinča nije bila zadovoljavajuća, pa je Fati samo oko šest meseci nakon toga morala da uradi ono što bi u Kerevanu nekada bilo nezamislivo – da kupi uvezeni pirinač.
U proteklih deset godina, ovo je postalo pravilo širom Gambije. „U ovoj zajednici bilo je vremena kada bi, kada bi videli da kupujete pirinač u radnji, znali da je u vašoj kući glad. Sada je to uobičajena pojava…“, kaže Almamo Fati (63).
„Mislim da danas nećete pronaći nikoga u ovoj zajednici ko će reći: Mogu da uzgajam dovoljno pirinča da prehranim svoju porodicu duže od šest meseci“, kaže on.
Njegovi nisu izuzetak. Njegov sin Kemo Fati, klimatski aktivista koji je bio deo gambijske delegacije na klimatskom samitu COP26, video je kako je njegova majka postepeno postala manje samodovoljna. „Ona zavisi od moje plate da bi kupila pirinač koji dolazi iz Kine, a to se dešava poslednjih nekoliko godina“, kaže on. „Zamislite, od našeg sopstvenog pirinča koji smo uzgajali i jeli tokom cele godine do toga da ga uopšte nemamo.
Vlada Gambije zna da je potrebno više da se uradi da zaštiti svoje poljoprivrednike od uticaja klimatske krize: poljoprivreda je najvažniji sektor privrede, koji čini oko četvrtinu BDP-a i zapošljava oko 75% radne snage.
Ali, od niskog tehnološkog kapaciteta do lošeg snabdevanja energijom, izazovi za poljoprivrednike su zastrašujući. Skoro sva hrana u zemlji dolazi sa „kišnih polja”, što farmere čini posebno ranjivim na promene u padavinama.
Verovatno najranjiviji od svih su farmerke – od kojih se očekuje da preuzmu teret brige o svojim porodicama, kao i da zarađuju za život. One rizikuju nasilje u porodici, što je posledica siromaštva i toga što često nisu u mogućnosti da pristupe kontracepciji koja im je potrebna da kontrolišu koliko dece žele.
Gambijska klimatska aktivistkinja Fatou Jeng, koja je takođe bila u Glazgovu za COP26, kaže da iako čine oko 70% poljoprivredne radne snage u zemlji, žene i devojke se „suočavaju sa neadekvatnim pristupom osnovnim prirodnim resursima potrebnim za poljoprivredu”.
Pišući za veb stranicu Međunarodnog komiteta za spasavanje (International Rescue Committee https://help.rescue.org/donate/featured), ona dodaje : „U srcu svega ovoga je velika nepravda. Prečesto, ove nedovoljno zastupljene grupe, kao što su žene koje žive u krhkim državama, najviše razumeju šta je u pitanju, a samim tim i rešenja potrebna za borbu protiv klimatskih promena. Ipak, posebno su žene sistematski isključene iz stola za donošenje odluka.”
Ukratko, ako žene poput Jamba, Kassamah i Fatti budu izostavljene iz rešenja klimatske krize, rešenje možda nikada neće biti pronađeno.
Stojeći na močvarnim obalama pritoke reke Gambije, Almamo Fati pokazuje prstom prema zemlji, a glina blista na suncu. „Ove stvari koje vidite da sijaju? To je so“, kaže on, brijući tanak sloj mačetom. „Ako ovo probate, slano je.”
„Pre dvadeset godina, da ste uzgajali pirinač ovde, rastao bi ovako“, kaže on, pokazujući na rame. Jedno polje proizvelo bu 20 vreća pirinča. Sada postoje planovi za nasip koji će zaustaviti slanu vodu, ali on zna da se život nikada neće vratiti na način na koji je bio pre klimatske krize. „Ova zemlja ovde, sve su to bila pirinčana polja“, kaže on. „Sada je sve napušteno.”
Izvor: theguardian.com
Photo by Annie Spratt on Unsplash

Projekat „Informisanjem i ozelenjavanjem protiv klimatskih promena” je finansijski podržan od strane Ministarstva zaštite životne sredine.