Godina 2020. ostaće upamćena po pandemiji virusom korona koja je u svetu izazvala zdravstvenu, socijalnu, ekonomsku ali i klimatsku krizu. Ipak, pandemija je imala i jedan pozitivan efekat – rekordno smanjenje emisija CO2. Da li će smanjenje emisija izazvano pandemijom biti dovoljno da zaustavimo rast srednje globalne temperature u narednim godinama? Na ova i druga pitanja u borbi protiv klimatskih promena za „Ekolist” govori prof. dr Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu.
– Prva i osnovna odrednica ove pandemije je tragedija društva koja je dovela do gubitka ljudskih života. Kada kovid-19 ne bi imao za posledice gubitke ljudskih života – doveo bi do usporavanja privrednih delatnosti, što se i dogodilo, ali ne toliko da bi došlo do usporavanja globalnog zagrevanja ispod 2 ili 1,5% koliko je zacrtano Pariskim sporazumom. Reč je o kratkoročnoj akciji. Procena je da će smanjenje emisija CO2 biti oko pet odsto za 2020. godinu, što je najviše od Drugog svetskog rata. Smanjenje je istorijski događaj u svakom slučaju, ali to nije dovoljno za oko sedam-osam odsto, koliko je potrebno da zaustavimo rast srednje globalne temerature na nivo na koji bi se mi mogli adaptirati. Pri tome, bilo je i drugih pandemijskih bolesti pa, nažalost, nismo mogli da obuzdamo rast emisija gasova s efektom staklene bašte.

Mnogi smatraju da je smanjenje emisija gasova s efektom staklene bašte kratkoročno i da će emisije nakon pandemije naglo skočiti. Svet planira da proizvede dvostruko više uglja, nafte i gasa do 2030. godine, nego što bi bilo prihvatljivo za postizanje ciljeva ograničavanja globalnog zagrevanja, Pariskim sporazumom, a to je ograničenje na dva stepena u odnosu na predindustrijski period. Ukoliko se to desi, mi ne bismo mogli da ograničimo porast temperature na više od 1,5 stepen, na šta su se države obavezale…
– Da, postoji bojazan da će usporavanje privrede u celom svetu nakon pandemije dovesti do pokušaja da se neke stvari poprave maksimalno i da će to dovesti do ogromne potrošnje fosilnih goriva. Svi se pozivaju na 2010. godinu, period nakon ekonomske krize 2008. Naime, te godine došlo je do porasta emisija u cementnoj industriji. Emisije gasova sa efektom staklene baste bile su šest odsto jer se nastojalo da se nadoknade gubici zbog ekonomske krize. Ipak, stvari su se dosta promenile, ne samo Zelenim dogovorom u Evropi, nego su i druge zemlje shvatile da gubici, koji će nastati kao posledica klimatskih promena, nisu nešto što će se desiti za 100 godina, nego nas već sad prate. I nedavno je izašao petogogišnji Strateški akcioni plan za Kinu, koja ide u pravcu isključenja uglja u određenom vremenskom period. Svi su sagledali i videli da tranzicijom u energetskom sektoru, izlaskom iz fosilnih goriva, makar i prelazni period kroz gas, da će to ipak dovesti do poboljšanja ako se menjaju energenti. Sve zemlje su krenule da izvode ozbiljnu računicu, rade studije izvodljivosti, šta je njima u narednom period bitno, i mislim da se to neće odraziti na veća povećanja emisija gasova s efektom staklene baste.

Vi ste optimista. Ipak, zbog pandemije virusom korona, 26. Konferencija UN o klimi odložena je za novembar 2021. COP26 je trebalo da doprinese operacionalizaciji odredbi Sporazuma iz Pariza i podsticaju na globalne i nacionalne klimatske akcije smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte. Da li će i kako odlaganje konferencije o klimi uticati na ostvarenje zacrtanih ciljeva, da li će to imati negativne posledice po čitav proces, po klimatsku akciju?
– Konferencija je odložena ali je na dan potpisivanja Pariskog sporazuma održan virtuelni sastanak sličan COP-u. EU pokušava da ostane predvodnik u tome da Evropa postane klimatski neutralna do 2050. godine i neće popustit u tom procesu. S druge strane mnogi su napravili ozbiljne računice i govori se oko 65 miliona zelenih radnih mesta do 2030. godine i dodatnih 26 milijardi dolara koji se mogu obezbediti za zemlje u tranziciji za klimatski otporan svet. Procene su da jedan dolar ulaganja u novu klimatski otpornu infrastrukturu u zemljama u razvoju donosi benefit od četiri dolara. To pokazuje da ima koristi. Ekonomija se ozbiljno menja. S druge strane, kad se pogledaju i naše emisije gasova sa efektom staklene bašte, u ovoj godini u odnosu na ostale, nema velikih razlika. Kod nas nije bilo ozbiljnih padova u smanjenju energenata, čak je na početku pandemije bilo i povećano grejanje. U energetskom sektoru moguće je da ćemo imati i neko povećanje. Inventar gasova sa efektom staklene bašte za 2019. godinu još nije urađen. Ni industrijski sektor se nije značajno menjao, tako da iz godine u godinu nisu to bile neke značajne promene kod nas. Delimično će se osetiti to je da svaka godina u kojoj vi nešto ne uradite znači skraćenje perioda u kojem morate nešto da uradite. Vreme delovanja je sve kraće a sve je teže u tehničkom smislu. Za nešto što vam je potrebno deset godina da uradite, ne može da se uradi za dve. Zato je važno da ovaj proces ne gubi na ritmu.

Srbija je potpisala i ratifikovala Pariski sporazum. Nacionalno utvrđeni doprinos Srbije je trenutno postavljeni cilj od samo 9,8% smanjenja emisija gasova koji izazivaju efekat staklene baste, što je veoma malo i nedovoljno da se ublaže klimatske promene. Na svakih pet godina, države potpisnice treba da podnosu svoje nove ili ažurirane Nacionalno utvrđene doprinose. I mi smo najavili znatno više ciljeve za koje se mnogi pitaju da li ćemo ih moći ostvariti…
– Srbija je bila prva među zemljama koje su podnele Prve nameravane nacionalne doprinose smanjenja emisija. Tada je cilj bio smanjenje emisija za 9,8 % u odnosu na 1990. godinu. U međuvremenu je projekat, koji je iznedrio Zakon o klimatskim promenama, koji tada još nije usvojen, urađena Strategija niskougljeničnog razvoja. Budući da su scenarija o budućnosti Srbije, rađena do 2050, pa i 2070. godine, pravljena za različite mogućnosti zemlje u oblasti klimatskih promena ali i privrednog razvoja, pokazala realističnu promenu koja bi sada bila 13,2% smanjenja emisija do 2030. u odnosu na 2010. ili 33,3 % ako poredimo sa 1990. godinom. Mislim da je bolje porediti smanjenje emisija sa 2010. jer su nam energetski bilansi i razni drugi podaci mnogo pouzdaniji. S druge strane, uslovni cilj, uz veliku finansijsku podršku međunarodne zajednice, moglo bi da smanjenje bude i 28,7 % u odnosu na 2010. ili 45 % u odnosu na 1990. do 2030. godine. Ovi scenariji, koji koristi EU za svoje potrebe, koji radi Instutut u Atini za sve zemlje Unije i potrebe Evropske komisije, pokazala su da bi naše smanjenje 2050. godine, spram realnih mogućnosti, moglo da bude čak 55% a u nekim ekstremno dobrim uslovima, sa velikim ulaganjima i razvojem, čak 69 % smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte. Nije karbon neutralno, jer ono se ne odnosi na svaku zemlju pojedinačno nego sve zemlje zajedno. Ovo smanjenje od 70% emisija gasova s efektom staklene bašte, uz sve ono što bi doprinelo smanjenju zagađenja vazduha, boljem zdravlju ljudi, nova radna mesta… Mislim da bi Srbija te 2050. godine bila potpuno drugačija nego danas.

To je zaista visoki cilj, ali Srbija danas prvenstveno zavisi od energije dobijene iz uglja. Najviše energije obezbeđuju nam termoelektrane, koje su jedan od uzroka zagađenja vazduha. Kako da obavimo tranzicije ka obnovljivim izvorima energije i na taj način smanjimo emisije?
– Mi smo, nažalost, prilično dugo ostali zarobljenici razmišljanja da je ugalj jedino rešenje i da mi od njega ne treba da odstupamo. Neke poslednje analize eksperata, koje su prikazane i u Energetskoj zajednici pokazuju da Srbija ulaže dva evra iz budžeta pomoći sektoru proizvodnje struje iz uglja po svakom megavat času proizvedene električne energije ili 40 miliona evra godišnje direktne pomoći tom sektoru. Pri tome nije sporno da ćemo sa ugljem nastaviti raditi jer nam je realno glavni energetski izvor u još nekom narednom period. Niko ne očekuje da u narednih par godina ugasite termoelektrane. To se neće desiti nigde u svetu, osim u zemljama koji imaju druge dobre izvore energije. Izvesno je da taj tranzicioni put, da promenite logiku razmišljanja, izađete iz uglja i uđete u neke druge izvore energije i sve ljude koji rade u u eksploataciji uglja vremenom prevedete u neke druge poslove, desiće se u narednih 20 godine. U tom period većina zemalja će izaći iz eksploatacije uglja.

Evropski zeleni dogovor predstavlja strategiju održivog razvoja EU za 21. vek koji se bavi pitanjima, kako razvijati privredu EU bez ubrzavanja klimatskih promena. Kako bi ispunila ciljeve pristupanja Evropskoj uniji, Srbija treba da ubrza tranziciju ka cirkularnoj ekonomiji i niskougljeničnom razvoju. Kažu da cirkularni modeli predstavljaju šansu za održivi oporavak privrede, posebno malih i srednjih preduzeća, od posledica pandemije KOVIDa-19 i da je to prilika za preduzeća da planiraju nove, zelene poduhvate koji će im obezbediti održivost i otpornost na krize u budućnosti. Koliko naša privreda razmišlja o tome? Koliko smo spremni za tako nešto?
– Ne mogu da kažem da Srbija malo radi na uvođenju cirkularne ekonomije. Institut za standard i Radna grupe za otpad prevodili su i sređivali standarde cirkularne ekonomije. Predstavnici Instituta učestvovali su na prvom skupu koji treba da iznedri prvi osnovni standard za cirkularnu ekonomiju. I Ministarstvo zaštite životne sredine formiralo je Odeljenje za cirkularnu ekonomiju, PKS zajedno sa GIZ-om radi na različitim dokumentima u ovoj oblasti. Postoji čak i urađen Nacrt Strategije cirkularne ekonomije s posebnim apektom na oblast ambalaže, prehrambene industruje itd… ali to nije bilo prepoznato ni od jednog ministarstva. Možda je bilo prerano. Pokušaj da se nešto uradi postoji ali se nekako nedovoljno dobro vidi u realnoj prirvredi, koja još ne razume isplativost cirkularne ekonomije, ne vide mogućnost da se nešto promeni. S druge strane, kada je u pitanju cirkularna ekonomija i energetski sektor država se obavezala, potpisivanjem Sofijske deklaracije o Zelenoj agendi za Zapadni Balkan, da ćemo se u narednom periodu, u oblasti klime, energije i mobilnosti usaglasiti sa Evropskim klimatskim zakonom i do 2030. ispuniti sve ciljeve u oblasti energije i klime, da ćemo se pridružiti u emisionoj šemi trgovine koja može uticati na energetski sektor i druge proizvode koji će doći na udar taksi na CO2, a koji nisu vezani za karbonske takse na granicama, da ćemo razviti rešenja za smanjenje i adaptaciju na klimatske promene na prirodnim osnovama, da ćemo povećati energetsku efikasnost i izvršti veliku rekonstrukciju stambenih zgrada. Do sada je bila procena na nivou EU a i kod nas, da je dovoljno ako obnovite 1 % stambenog fonda godišnje, da je to dobar put. No, međutim pokazalo se da je to nedovoljno i da je potrebno triput više, da se obnovi 3% stambenog fonda. Obavezali smo se i da ćemo značajno povećati udeo obnovljivih izvora energije, da ćemo se uključiti u tranzicionu inicijativu za smanjenje i vremenom isključenje uglja u proizvodnji energije i smanjiti energetsko siromaštvo…. Drugi stub Sofijskog sporazuma i Zelene agende za Evropu je generalno cirkularna ekonomija i taj industrijski lanac snabdevanja koji mora da bude integrisan u sve zemlje Balkana. Treći stub je smanjenje zagađenja vazduha. Bivša Jugoslavija je bila osnivač Konvencije o prekograničnom zagađenju a mi nismo uspeli da ratifikujemo sve sporazume pogotovo Geteborški sporazum iz kojega je proistekla Evropska Direktiva o maksimalnim emisijama za svaku zemlju. Obavezali smo se da ćemo sprovesti evropske principe kada je u pitanju i kvalitet vazduha, zaštita voda, rad na upravljanju otpadom. Četvrti stub je zasnovan na poljoprivredi i proizvodnju hrane. Peti stub je zaštita biodiverziteta. Mislim da država mora u narednom period da izradi svoju privrednu strategiju i da se odredi da li želimo da budemo industrijski razvijena zemlja ili zemlja koja će svoju privredu zasnivati na nekim drugim uslugama.

Evropski parlament je podržao Zakon o klimatskim promenama sa ciljem da se do 2030. godine smanje emisije gasova staklene bašte za 55%, dok se još uvek očekuje postavljanje ciljeva za 2050. Planovi su da do tada EU bude klimatski neutralna. Mi imamo velika očekivanja od Zakona o klimatskim promenama i Strategije niskougljeničnog razvoja sa Akcionim planom, koji čekamo nekoliko godina. Kakva su Vasa predviđanja, kada ćemo dobiti zakon kako bismo mogli ispuniti sve obaveze i postavljene ciljeve?
– Već sada imamo preveliki broj dokumenata koji stoje mrtvo bez pomeranja. Imamo Nacrt Zakona o klimatskim promenama, kompletnu Strategiju nisokugljeničnog razvoja, imamo Drugi dvogodišnji ažurirani izveštaj, u toku je izrada i Trećeg nacionalnog izveštaja, čija se finalizacija očekuje u 2021. godini. Tragedija je, što to stoji već tolike godine i uglavnom stoji zbog relativno malog broja ljudi koji misle da će zaustavljanjem ovog procesa spasiti energetski sektor a ne shvatajući da rade mnogo goru stvar. Nažalost, veliki doprinos u tome ima i Delgacija EU u Srbiji. Ljudi koji vode deo koji se odnosi na životnu sredinu i energetiku, iako se to finansira novcem poreskih obveznika EU, ni ne pokušavaju da vide šta se sa tim projektima dešava. EU sada finansira novi projekat za potrebe Ministarstva energetike – Nacionalni plan za energiju i klimu. Šta je problem?Iako postoji Nacrt Strategije niskougljeničnog razvoja, koja mora da bude osnova za Nacionalni plan za energiju i klimu, on se radi nezavisno od Strategije. Strategija ne pokriva samo energetiku nego I druge sektore industriju,poljoprivredu, otpad, šumarstvo i sl… Moguće je, da Nacionalni plan za energiju i klimu bude različit od Strategije a sve je finansirano od jedne strene,od EU. I onda nije čudno da kod ljudi koji se bave ovim pitanjima vidite jedan skepticizam u odnosu na ciljeve i odnose EU prema Srbiji i Srbije prema EU. Predstoji nam mnogo posla i truda da postavimo temelje a onda krenemo u ostvarivanje ciljeva koje smo zacrtali.
Dragana Ratković

Projekat „Informisanjem protiv klimatskih promena” finansijski je podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine. Mišljenja i stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva zaštite životne sredine.