Vlade širom sveta morale bi da proglase vanredno stanje sve dok se na kolektivnom nivou ne dostigne nula emisija CO2, rekao je generalni sekretar UN-a Antonio Guterres na samitu svetskih lidera „Climate ambition summit 2020”, koji je održan 12. decembra pod, slobodno se može reći – veoma čudnim okolnostima. Sastanak su organizovale Ujedinjenje nacije, Velika Britanija i Francuska, u partnerstvu s Čileom i Italijom. Ovo je samo međukorak ka COP26, koji će – nadamo se – idućeg novembra biti održan u Glazgovu.Najmanje 38 zemalja već je proglasilo takvu vrstu vanrednog stanja, i to uglavnom zbog njihove podložnosti uticajima klimatske krize koja se u pojedinim delovima sveta već uveliko oseća.
Ukoliko se izuzmu skromne najave i zvanične izjave sekretara Guterresa, britanskog premijera Borisa Johnsona i francuskog predsednika Emmanuela Macrona – ostali učesnici bili su gotovo nevidljivi za medije. To je rezime šest časova duge debate koja je dostupna na zvaničnoj stranici sastanka. Velikog odjeka u javnosti i nije bilo, budući da je glavna tema, baš kao i mesecima ranije – pandemija. Upravo zbog toga nameće se pitanje: šta nama zapravo znače klimatske promene? Kako izveštavati o njima kada je javnost preplavljena daleko „atraktivnijim” temama?
Na primeru ovog veoma važnog samita vidimo da svetska javnost jednostavno nije dovoljno zainteresovana za klimatske promene, bez obzira na to koliko one bile ozbiljne i očigledne.
Kako se navodi u tekstu Darka Stojilovića, objavljenom na portalu www.istinomer.rs, klimatske promene su za veliki broj ljudi veoma apstraktan fenomen, nevezan za njihovo lično iskustvo. „Upravo zbog toga je od ključne važnosti da se posledice klimatskih promena njima približe i prezentuju tako da ne izgledaju apstraktno i udaljeno. Uprkos tome, u medijima se najčešće izveštava o tome koliko se milijardi tona leda otopilo na Grenlandu, piše se o opasnosti po polarne medvede, koje veliki broj ljudi nije ni video ili se objavljuje podatak da će prosečna temperatura na Zemlji porasti za jedan stepen u narednih deset godina”, navodi se u tekstu.
Nažalost, osim nekoliko „poznatih imena”, organizatori CAS2020 nisu se potrudili da ovo važno okupljanje lidera dodatno popularizuju i reklamiraju. Takođe, ni izjave učesnika nisu bile atraktivne, te se, osim uobičajenih fraza „mi ćemo-mi moramo”, nije moglo čuti ništa novo. Izjave su bile suviše uopštene i apstraktne čak i kada se govorilo o odlučnim koracima koji za rezultat imaju drastično smanjenje emisija.
„Jedna od preporuka psihologa je da mediji pišu na način koji je psihološki relevantan za ljude. Na primer, kakve posledice klimatske promene imaju po Srbiju – to su sve obilnije padavine, češći šumski požari usled suša, odnosno toplotnih talasa i slično. Ako se ljudima predoče posledice po poljoprivredu, useve i stoku i kako se one mogu odraziti na kvalitet njihovog života (ukoliko npr. dođe do nedostatka resursa poput vode ili hrane), veće su šanse da će prihvatiti realnost klimatskih promena i da će želeti lično da se pozabave tim problemom”, navodi se u Stojilovićevom tekstu.
Iako je održavanje CAS2020 bila idealna prilika da se posebno istaknu problemi klimatskih promena, kao i potencijalna rešenja, to se nije dogodilo. Ne treba tražiti krivca, već učiti na greškama i pripremati pogodno tlo za COP26, kako bi klimatske promene postale deo naše svakodnevnice, a mi deo rešenja.

Projekat „Informisanjem protiv klimatskih promena” finansijski je podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine. Mišljenja i stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva zaštite životne sredine.