Najveće evropske vrednosti zaštite životne sredine u EU istkane su iz njene tekovine razvoja i primene pravnih normi. Evropski normativi u ovoj oblasti temelje se na primarnom mišljenju struke koja je utemeljila postulate deduktivnog upravljanja ovom oblasti a to su: – Čovek svojim odnosom može da utiče na životnu sredinu; – Životna sredina utiče na kvalitet života i zdravlje ljudi; – Čovekov uticaj na životnu sredinu određuje njen povratni efekat.
Ovim postulatima upravljanje životnom sredinom određen je prioritet pred ostalim društvenim oblastima. Visok prioritet omogućio je donošenje regulatornih propisa kroz sveobuhvatne i detaljne javne rasprave i po vertikalnom i po horizontalnom nivou. Ovako doneta regulativa značila je njenu prihvatljivost i primenjivost na terenu za sve članove zajednice. Sve specifičnosti su ozbiljno razmatrane, gde je to bilo moguće, sažimane u obrazac a gde nije prihvaćane su kao takve. Jednom doneta, ona je označila instant promenu obrasca ponašanja građana, privrede, upravnih organa, nadzora i donosioca odluka. Životna sredina u obrazovanju postala je formalna i nezaobilazna oblast! Ulaganje u životnu sredinu adekvatno je i kvalitetno ispratilo primenu propisa. Zeleni evro je svetinja i nikome ne pada na pamet da ga skrene u parafiskalne tokove!
Sve gore rečeno umanjuje mi optimizam da Srbija može postati ravnopravan član porodice evropskih naroda okupljenih u EU. Srbija nema svoj put ulaska u EU! Evropski put Srbije u EU, nije put i njenog ulaska u to društvo.
Ad hok, gotovo kopi pejst prihvatanje evropske regulative, bez kvalitetne javne rasprave, bez uvažavanja naših specifičnosti, sa izuzimanjem struke, bez reforme pravosuđa, sa zelenim dinarom u parafiskalnim tokovima, bez ozbiljne reforme obrazovanja, sa nerazvijenim civilnim sektorom… Očigledna je šminka i loša maska za neke očigledno važnije stvari koje se od Srbije očekuju.
Ako bi smo ipak, na neki volšeban način ušli u EU, a pri tome zadržali sadašnju neozbiljnost u pristupu ovoj oblasti, to bi za mene značilo da se kapija otvorila, zemlja da se isprazni do kraja, a o životnoj sredini će se pobrinuti neko drugi, ko potom uđe na tu istu kapiju.
Ovim postulatima upravljanje životnom sredinom određen je prioritet pred ostalim društvenim oblastima. Visok prioritet omogućio je donošenje regulatornih propisa kroz sveobuhvatne i detaljne javne rasprave i po vertikalnom i po horizontalnom nivou. Ovako doneta regulativa značila je njenu prihvatljivost i primenjivost na terenu za sve članove zajednice. Sve specifičnosti su ozbiljno razmatrane, gde je to bilo moguće, sažimane u obrazac a gde nije prihvaćane su kao takve. Jednom doneta, ona je označila instant promenu obrasca ponašanja građana, privrede, upravnih organa, nadzora i donosioca odluka. Životna sredina u obrazovanju postala je formalna i nezaobilazna oblast! Ulaganje u životnu sredinu adekvatno je i kvalitetno ispratilo primenu propisa. Zeleni evro je svetinja i nikome ne pada na pamet da ga skrene u parafiskalne tokove!
Sve gore rečeno umanjuje mi optimizam da Srbija može postati ravnopravan član porodice evropskih naroda okupljenih u EU. Srbija nema svoj put ulaska u EU! Evropski put Srbije u EU, nije put i njenog ulaska u to društvo.
Ad hok, gotovo kopi pejst prihvatanje evropske regulative, bez kvalitetne javne rasprave, bez uvažavanja naših specifičnosti, sa izuzimanjem struke, bez reforme pravosuđa, sa zelenim dinarom u parafiskalnim tokovima, bez ozbiljne reforme obrazovanja, sa nerazvijenim civilnim sektorom… Očigledna je šminka i loša maska za neke očigledno važnije stvari koje se od Srbije očekuju.
Ako bi smo ipak, na neki volšeban način ušli u EU, a pri tome zadržali sadašnju neozbiljnost u pristupu ovoj oblasti, to bi za mene značilo da se kapija otvorila, zemlja da se isprazni do kraja, a o životnoj sredini će se pobrinuti neko drugi, ko potom uđe na tu istu kapiju.
Ratko Đurđevac, predsednik Ekološkog pokreta Vrbasa
Projekat “EKOlist – Put kroz poglavlje 27” finansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva zaštite životne sredine.