Kada govorimo o „zelenim” temama jedna od glavnih stavki je „zelena ekonomija”. Na prvi pogled jasno je šta ovaj termin znači, ali slika je mnogo šira, budući da je UNEP definisao „zelenu ekonomiju” kao „ekonomiju čiji rezultati dovode do poboljšanja ljudskog blagostanja i socijalne jednakosti, dok značajno smanjuje rizike po životnu sredinu”.
Šta to konkretno znači za građane
Srbije? Odgovore smo dobili od Nevena Marinovića, izvršnog direktora Smart kolektiva.

Koji su to koraci koji se preduzimaju i još važnije – koji se moraju preduzeti u budućnosti?
– Zelena ekonomija istovremeno radi na smanjenju siromaštva, razvoju ruralnih područja, a pritom vodi brigu o bezbednosti hrane, omogućavanju pristupa čistoj vodi i energiji kao i čitavom nizu pitanja zaštite životne sredine i biodiverziteta. U tom smislu ona je od izuzetnog značaja za građane, jer treba da im omogući i kvalitetnija radna mesta i zdraviji život, uz očuvanje prirodnih resursa.
Međutim, u pitanju je kompleksan i sveobuhvatan koncept razvoja, koji je posebno izazovan za siromašne zemlje i zemlje u razvoju, kakva je i naša zemlja. Nedostaju nam brojni resursi (znanje, tehnologija, finansijskih sredstava i javna podrška, da pomenemo samo neke) da bismo strateški pokrenuli sva područja razvoja u pravcu zelene ekonomije. Kada pogledamo samo zaštitu žvotne sredine, u oblasti zakonodavstva i implementacije na primer, ostvaren je tek mali pomak. Pored toga, Zeleni fond je neoperativan, ukinut je namenski karakter sredstava prikupljenih na osnovu naknada za zaštitu životne sredine a izdvajanja sredstava za ovu oblast iz budžeta Republike Srbije nedovoljna su za napredak.
Bez jasnog strateškog određenja države da se razvija ka zelenoj ekonomiji ne možemo, nažalost, govoriti o nekom pomaku u ovoj oblasti, tako da je to prvi i najvažniji korak. Budući da smo zemlja koja je po ekonomskom razvoju i životnom standardu stanovnika pri samom dnu među evropskim zemljama, bilo bi važno odrediti tek nekoliko prioritetnih područja, poput održivog/čistog transporta, korišćenja i upravljanje vodama i zemljštem, odlaganja otpada, zelene gradnje i obnovljivih izvora energije i strateški investirati u njih.

Na kojim planovima moraju da se uvode promene? Šta to treba da uradi državna administracija, šta industrija, šta mali privrednici, a šta svako od nas kao pojedinac?
– Za početak potreban nam je zaokret u razmišljanju i stavovima i preuzimanje odgovornosti. Svi mi kao pojedinci snosimo odgovornost za svoje svakodnevne odluke u vezi sa kupovinom, potrošnjom, kretanjem, odlaganjem otapada i sl. Međutim, ukoliko nemamo izbor između ekološkog i neekološkog ponašanja (na primer, vozili bismo bicikl ali u našem gradu ne postoji biciklistička infrastruktura ili bismo razdvajali otpad ali komunalna služba ne tretira razdvojeni otpad, itd.), onda se i uz punu svest koju imamo ne možemo ponašati u skladu sa principima održivosti, jer nam to naš grad ne omogućava. To nas vraća na pitanje strateškog opredeljenja države, koja u velikoj meri usmerava lokalne politike i investicije.
Što se tiče biznisa, on se prevashodno upravlja profitom, u tom smislu treba sagledati troškove poslovanja, visinu potrebnih investicija i zadržavanje (ili osvajanje) konkurentne pozicije na tržištu. Sve je više kompanija i manjih preduzeća u Srbiji koja integrišu principe održivog poslovanja i ostvaruju profit uz odgovorno ponašanje prema društvu i životnoj sredini.
Za stvarne pomake potrebna je pre svega strateška opredeljenost države, a onda i saradnja svih sektora, zajedničko promišljanje, udruženi resursi, interdisciplinarni i međusektorski projekti.

U kom smeru treba da idu male kompanije?
– Mala preduzeća karakteriše visok stepen fleksibilnosti i adaptivnosti novim tržišnim uslovima, ona su često i izvor inovacija i doprinose ubrzanijem razvoju privrede. U ovim preduzećima dolazi do izražaja preduzetnička inicijativa i inovativnost, te ona svakako predstavljaju dobar poligon za razvoj zelene ekonomije.
Za preduzetničke ideje koje su finansijski održive, a nemaju negativan uticaj na životnu sredinu, postoji veliki broj podsticaja u Evropskoj uniji, i to je nešto što u Srbiji trenutno nedostaje.
Zeleno preduzetništvo je posebno značajan istrument za razvoj ruralni i devastiranih područja i kreće se od ekološke poljoprivrede sve do različitih inovativnih poslovnih aktivnosti inspirisanih prirodom, tradicijom, lokalnim resursima i njihovim održivim korišćenjem.
Postoji veliki prostor za zelene startapove, potrebno je obezbediti im adekvatnu podršku i dosta raditi na njihovoj promociji.

Koliko košta prelazak na „zelenu ekonomiju” i kako se ulaganja mogu pretvoriti u profit?
– Ovde je važno sagledati da govorimo o dugoročnom procesu. Prelazak na zelenu ekonomiju ne može se desiti preko noći, niti završiti za pet godina. Govoreći okvirno o nekom periodu od narednih 20 godina, Privredna komora ima procene da se radi o vrednosti od 14 milijardi evra potrebnih investicija. Prema pravcu u kom se kreće politika Evropske unije, naša procena je da za 20 godina, a nadamo se i ranije, neće ni biti moguće dobiti neku investiciju ili kredit za poslovanje koje nije u najvišoj meri uskađeno sa principima očuvanja životne sredine.
Podsetiću vaše čitaoce da po Direktivi Evropske unije 2014/95/EU sve velike kompanije sa sedištem na teritoriji EU imaju obavezu nefinansijskog izveštavanja od januara 2018. godine, a ove godine toj direktivi je pridodata klauzula koja kompanije usmerava ka izveštavanju o uticaju na klimatske promene i ka ciljevima za smanjenje emisije štetnih gasova.
U tom smislu, tranziciju ka zelenoj ekonomiji ne treba posmatrati kao „bauk”, već kao priliku, ili ako hoćete nužnost, da se blagovremeno pripremimo na nešto što će postati „nova normalnost” na tržištu finansijskih proizvoda, a samim tim i u poslovanju.

Kakvi su potencijali Srbije, kao zemlje razorene privrede i dosta niske svesti o zaštiti životne sredine?
– Prema oceni Evropske komisije iz maja ove godine, Srbija ne pridaje dovoljno pažnje politikama zaštite životne sredine i borbe protiv klimatskih promena. Kada je u pitanju pregovaračko Poglavlje 27 koje se bavi zaštitom životne sredine i klimatskim promenama, Evropska komisija ocenjuje da je potrebno da Srbija pre svega ojača administrativne i finansijske kapacitete centralnog i lokalnog nivoa vlasti, da poveća investicije u čistu energiju, kao i da unapredi aktivnosti u cilju povećanja nivoa svesti.
Prema trenutnim procenama biće potrebno investirati preko 8 milijardi evra u samo u sektor otpada i voda, od čega do 50% možemo da očekujemo iz EU fondova, a ostatak moramo da obezbedimo iz budžeta, kroz kredite, javno-privatna partnerstva ili privatne investicije. Poglavlje 27 je i najskuplje pregovaračko poglavlje, i za Srbiju svakako predstavlja veliki izazov.

Koji su najočigledniji benefit „zelene ekonomije” za životnu sredinu, a koji za građane? Koje su to dalekosežne koristi, koje možda danas i nisu očite?
– Ključni benefit prelaska na zelenu ekonomiju je smanjenje negativnog uticaja preduzeća na životnu sredinu. Ugroženost prirodnih resursa i posledice emisija štetnih gasova onemogućiće život kakav poznajemo budućim generacijama, a to je pretnja koju svaka država, svaki biznis i svaki pojedinac koji razmišlja dugoročno mora da prepozna i da shvati ozbiljno.
Pomenuli smo već zeleno preduzetništvo i inovacije koje se razvijaju u ovom sektoru. Činjenica je da ono donosi nova radna mesta i doprinosi razvoju devastiraniih i ruralnih područja, čime doprinosi i smanjenju siromaštva. Imamo primer preduzeća Agro Iris iz Šašca koje pravi sušene proizvode od voća i koje je u poslednjih par godina značajno podiglo kvalitet života za 15ak malih poljoprivrednih gazdinstava u okolini Šapca. U pitanju su mala gazdinstva koja su uslovljena egzistencijalnim pritiskom i nestabilnim cenama poljoprivrednih proizvoda, koja nemaju skladišnih ni prerađivačkih kapaciteta, niti dovoljno znanja i veština. Ova gazdinstva sada za Agro Iris obezbeđuju kvalitetne sirovine iz svojih voćnjaka, radnu snagu i energente, dok im Agro Iris obezbeđuje mobilne sušare za sušenje njihovog voća, definiše proces proizvodnje, finalnu obradu proizvoda u odgovarajućem prostoru, pakovanje proizvoda pod zajedničkim brendom „ZaDruga”, marketing, plasman i druge radnje neophodne za proces proizvodnje i plasmana proizvoda. Uz međusobno priznate troškove Agro Iris kooperantima redistribuira do 70% profita ostvarenog po jedinici proizvoda. Prošlogodišnji rezultat prema ovo poslovnom modelu bio je da su gazdinstva prihodovala i do tri puta više novca nego da su sirovinu plasirali na tržište.

Nedavno smo iznenađeni vešću da Srbija uvozi otpad, dok se istovremeno naša životna sredina guši u plastici. Koji je lek za ovo nerazumno ponašanje?
– Tu je pre svega neophodno unapređenje sistema za kontrolu upravljanja otpadom. Prema poslednjem izveštaju iz senke za Poglavlje 27, koje svake godine objavljuje Koalicija 27, „Srbija mora da unapredi sistem njegovog sakupljanja, separacije, tretmana i odlaganja, jer je postojeće stanje neodrživo i štetno po životnu sredinu i zdravlje ljudi u najvećem delu”. Neadekvatno upravljanje otpadom dovodi do „manjka” otpada u reciklažnoj industriji, zbog čega su recikleri prinuđeni da ga uvoze.

Info – Inčonska deklaracija – Nova obrazovna agenda UN

Zelena ekonomija kao termin pojavljuje se krajem osamdesetih godina, ali pravu popularnost stiče neposredno nakon ekonomske krize 2008. godine, kada program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) pokreće Inicijativu za zelenu ekonomiju i Novi globalni zeleni sporazum kojim se predlaže niz mera i politika koje bi doprinele privrednom oporavku i istovremeno podsticale viši nivo ekološke odgovornosti, održive ekonomije i poštovanje načela održivog razvoja.