U godini koju su mnogi nazvali ključnom u borbi protiv efekata klimatskih promena, imamo sasvim novu ekološku pretnju. Budući da je prošlo pet godina od potpisivanja Pariskog sporazuma, umesto analize preduzetih mera i napora za postizanje cilja da se rast globalne temperature zadrži na ispod 2 °C do 2100. godine, svet je danas u „lockdown”-u, a klimatska akcija u svojevrsnom „knock down”-u. O uticaju klimatskih promena na živi svet, ali i život uopšte, razgovarali smo sa Duškom Dimović, iz Svetske fondacije za prirodu (World Wide Fund for Nature – WWF).
– Pariski ugovor je potpisan 2015. godine, ali za ovih pet godina mi nismo puno uradili. Naprotiv, emisije nastavile da se uvećavaju. Kada sagledavamo sve ove krize kroz koje prolazimo, i zdravstvene i klimatske, suština je u neodrživom korišćenju prirode i prirodnih resursa. Odatle potiče naš nemaran odnos pre životnoj sredini. Kao ljudska vrsta, arogantni smo i tehnologijom pokušavamo da rešimo probleme koji se ne mogu rešavati na taj način. Ona nam pomaže, ali nije i jedini način – istakla je Dimović.
Ona podseća da „trošenje planete” nezaustavljivo raste, budući da je broj stanovnika neprestano uvećava. Trenutno na planeti živi više od sedam milijardi, a do 2050. biće nas oko devet milijardi.
– Mi smo kosmopolitska vrsta jer naseljavamo sve prostore i sva staništa i sve ekosisteme – od Severnog do Južnog pola. Sa druge strane – mi smo vrsta koja koristi sve i mahom sve obezbeđuje iz prirode. Zbog toga nije problematičan samo naš broj, već i naš način života koji je urbanizovan i naši zahtevi su sve veći i veći. Na primer, za gradnju je potreban pesak i šljunak koji vadimo iz reka. Na taj način mi remetimo prirodne tokove i ubrzavamo bujice, što izaziva poplave… Naš ekološki otisak, koji predstavlja potrebe čovečanstva za prirodnim resursima, duplo je veći od kapaciteta prirode za obnavljanje i svake godine mi sve ranije ulazimo u „ekološki dug”. Suština je da koristimo prirodu kako bismo ograničili emisije gasova s efektom staklene bašte… – naglasila je naša sagovornica.
Ona podseća da ovakav potrošački trend i „gramzivi način života” nije karakterističan samo za razvijene zemlje Zapada, već i za Srbiju, koja takođe troši više resursa nego što imamo na raspolaganju.
Efekti klimatskih promena sve su izraženiji, tako da smo mi danas svedoci ogromnih razlika u temperaturama i, sve češće, ekstremnih vremenskih pojava. Nekada smo u Srbiji imali po jednu ekstremnu sušu u jednoj dekadi, a poslednjih godina već imamo dve. Do kraja veka u jednom desetleću biće čak osam ekstremnih suša. Istovremeno imaćemo polave i veoma obilne padavine.
– Biljke ne mogu da se prilagode ekstremnim uslovima. Na primer, lokvanj ne može da se prilagodi na sušu, jer je biljka vlažnog staništa. Sve su češće oluje, a posebno u periodu gnežđenja ptica. Imali smo poplave 2014. godine i tada je stradalo dosta jaja u gnezdima i to je šteta koja se ne može „obračunati”. Potka klimatske krize je ekonomski i politički sistem koji sada postoji i kojima je primaran profit. Budući da razmišljamo isključivo o jednom beskrajnom ekonomskom razvoju, a ne razmišljamo o održivom razvoju, uvek ćemo istaći koliko kubika drveta je uništeno, a ne i koliko smo ptica izgubili… – istakla je Dimović.
Opasnost poremećaja klimatskih ciklusa najjednostavnije je objasniti kroz životne ritmove u ekosistemima.
– Uzmimo na primer pčele, koje su nam značajne za oprašivanje. Usled klimatskih promena može da se dogodi cvetanje biljke u periodu kada se njen oprašivač – pčela ili neki drugi insekt – još uvek nije izlegao. Kada govorimo o tome, prvo nam padaju na pamet poljoprivredne kulture, ali tu su i divlje pčele, koje održavaju šumske zajednice i bitne su za opstanak ekosistema. Trećina slepih miševa – letećih lisica nastradala je usled ekstremnih klimatskih prilika u Australiji. Neko će reći „OK, nema slepih miševa – pa šta?!” Ali tamo je taj slepi miš osnova ekosistema, jer on radi oprašivanje – i to je veliki problem, veliki poremećaj u ekosistemu – naglašava naša sagovornica.
Iako su efekti klimatskih promena sve očigledniji, predviđanja nisu optimistična. Evropska unija je postavila cilj da do 2050. godine bude „karbonski neutralna”, no čini se da državne administracije pojedinih zemalja i dalje nisu spremne da se odreknu „prljavih industrija”. Budući da Poljska čak 80 odsto svojih potreba za energijom podmiruje upotrebom uglja, nije za očekivati da će se lako odreći svojih termoelektrana. Slično je i u Srbiji, gde se čak najavljuju nova ulaganja u postrojenja koja će „pržiti” lignit.
– Snabdevanje energijom kod nas je veoma konzervativno, rigidno i monopolistički. Oko deset odsto bruto domaćeg proizvoda dolazi iz energetike i to je jedan veliki sektor. Nažalost, Elektroprivreda Srbije nije prepoznala nove tehnologije i potrebu da se modernizuje, a to sada predstavlja problem… Počeli smo da gradimo mini hidrocentrale, a da niko nije napravio nacionalni plan i istraživanje koji bi energetski miks bio optimalan za našu zemlju. Ukratko, mi i ne znamo koji bi to oblici obnovljivih izvora energije za nas bili isplativi. Nama je potrebna postepena tranzicija i tu bismo mogli da sledimo primer Poljske. WWF je u ovoj zemlji dosta radio sa majkama i ženama rudara koji su bili zabrinuti za svoj posao. Vremenom su ovi ljudi počeli da se obučavaju za postavljanje solarnih panela ili rad u vetroparkovima – kaže Duška Dimović i ističe da su za ovu vrstu energetske tranzicije ključni okviri u vidu zakona, investicija i društvenog konsenzusa – sve ono što nama trenutno nedostaje.
Iako prilike nisu sjajne, naša sagovornica ističe da je ipak optimista, jer mnoge promene mogu da se uvedu ukoliko se državna administracija zainteresuje za konkretne teme i delegira lokalnoj samoupravi.
– Moramo da se osvestimo i da shvatimo na individualnom nivou da klimatske promene nisu nešto što se dešava negde daleko. One se dešavaju nama – sada i ovde. Taj narativ, da će to neko drugi rešiti u „velikom svetu”, bio je dosta blokirajući za građane i oni su mislili da u tom apokaliptičnom scenariju ne mogu da učine ništa… A istina je da svako od nas može da učini nešto kroz promenu svojih navika i uticaja na politike. Ljudi u Evropi postali su svesni da neko mora da se sa zakonodavne i političke strane bavi problemima životne sredine Jer, štagod radili – bili ministar energetike, direktor EPS-a ilizaštitnici prirode – svi dišemo isti vazduh. To je osvestilo ljude! Druga stvar je što se klimatske promene tiču svakog sektora društva i što svako u svojoj struci može da oseti te efekte – kaže Duška Dimović, iz WWF-a.
M. Puškaš

Projekat „Informisanjem protiv klimatskih promena” finansijski je podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine. Mišljenja i stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva zaštite životne sredine.