Specifičnost vojvođanske privredne je pretežno poljoprivredna proizvodnja na velikim površinama, što podrazumeva eksploataciju dostupnih prirodnih resursa, njihovu preradu, oblikovanje u finalne ili poluproizvode, distribuciju i upotrebu i, konačno, odlaganje. Ovakav, „linearni model privrede”, i pored niza mera koje mogu da se upotrebe u konvencionalnom agraru – na duge staze – nije održiv.
Budući da je cirkularna ekonomija zadnjih godina postala posebna ekonomska praksa, a održivost se zasniva na racionalnom krišćenju resursa, neophodno je da uhvatimo korak i prihvatimo principe koji se zasnivaju na takozvanom regenerativnom sistemu upotrebe proizvoda. U njih su minimalno uloženi resursi, energija, imaju minimalnu otpadnu vrednost, kao i smanjenu emisiju štetnih gasova u toku njihovog stvaranja. Dakle, to su proizvodi koji su napravljeni kako bi njihov vek upotrebe bio dug, proizvodi koji su održivi i teže da nemaju negativan uticaj na životnu sredinu. Oni mogu biti popravljani, redizajnirani ili reciklirani, te na taj način, ono što je u njih uloženo u vidu resursa, materijala, energije ili pri upotrebi, nema negativan uticaj na životnu sredinu i ekosisteme. Ali kako ove principe održivosti upotrebiti u poljoprivredi?

Projekat „Zaštita životne sredine i njen značaj za održivi razvoj Vojvodine” sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Sekretarijata koji je dodelio sredstva.