Održivi razvoj nikada ranije nije bio značajan za nas kao pojedince i naša društva. Civilizacijski smo dosegnuli tačku pucanja jer naše potrebe daleko prevzilaze naše mogućnosti. Uzrok tome nije prevashodno rastući broj stanovnika, već naše navike i nezajažljiva potreba za povećanjem potrošnje, koja gura ekonomije zemalja napred. Ovaj prosperitet ulazi u novi ciklus povećanja potrošnje, što opet ima značajan uticaj na privredu. Tako se kreira potrošačka kultura, koja u kombinaciji s populacijomm od blizu osam milijardi ima pogubne posledice po našu planetu. Povećanje broja ljudi na Zemlji, ali i povećanje potrošnje za zadovoljavanje potreba za hranom, odećom, stanovanjem i brojnim drugim potrebama za robom i uslugama, povećavali su i potrebu za resursima. Tako smo došli u situaciju da se resursi troše brže nego što mogu da se obnove, pa je prema proračunu Mreže za globalni ekološki otisak (Global Footprint Network) svet potrošio sve svoje raspoložive resurse za ovu godinu već 29. jula. Dan ekološkog duga je samo na kratko 2020. godine došao nešto kasnije u godini, 22. avgusta, usled uticaja pandemije COVID-19 na ljudske aktivnosti.
Potrebe i moguućnosti
Čini se da su ekonomija i održivi razvoj na dva sasvim različita pola. Bogate zemlje daleko brže koriste raspoložive resurse, te se sva istraživanja proistekla iz GFN čine pomalo licemernim jer sami gotovo ništa ne čine kako bi smanjili svoj „otisak”. Budući da jeftine sirovine dolaze pretežno iz zemalja trećeg sveta, tamo je premeštena gotovo cela „prljava industrija”. Kina, kao jedan od najvećih proizvođača, ali istovremeno i potrošača, sve to ima na sopstvenoj teritoriji. Ovaj ogromni jaz između realnih potreba i mogućnosti privrede da te potrebe zadovolji otvara samo jedan put – jednostavno rešenje da sve potražimo u prirodi.
Na primer, povećanje potrebe ljudi za hranom moguće je postići povećanjem obradivih površina i/ili povećanjem produktivnosti prilikom njene proizvodnje. Oba rešenja prouzrokuju posledice kao što su smanjenje površina pod šumama, gubitak biodiverziteta, eroziju zemljišta, povećanje potrošnje vode za navodnjavanje, veću upotrebu đubriva i pesticida, te značajno povećanje potrošnje energije. Situacija se dodano komplikuje uticajem klimatskih promena na smanjenje prinosa, ali i uticajem te proizvodnje na pogoršanje klimatskih promena.
S druge strane, u gradovima sada živi više od polovine čovečanstva, a procenjuje se da će do 2050. godine, u njima živeti čak 70% populacije. Sa porastom broja stanovnika u gradovima, usložnjavaju se izazovi za obezbeđivanje čiste vode, smanjenja zagađenja vazduha, rešavanje otpadnih voda i otpada, kako bi se zaštitilo zdravlje ljudi i smanjio broj smrtnih slučajeva usled uticaja zagađenja.
Ipak, najsloženiji uticaj na život na Zemlji imaju klimatske promene. Najnoviji izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene potvrđuje da je prosečna globalna temperatura porasla u odnosu na prosečnu temperaturu u pred-industrijskom periodu za 1,1 °C i da će se posledice osećati još stotinama godina, čak i ukoliko se emisije gasova sa efektom staklene bašte uskoro stabilizuju.
Proizvodnja i potrošnja energije u svetu prouzrokuje oko 60% ukupnih emisija gasova sa efektom staklene bašte i ima dominantan doprinos klimatskim promenama. Iako je efikasnost korišćenja energije u svetu porasla, kao napor da se smanji njena ukupna potrošnja, ukupna potrošnja energije se i dalje povećava, tako da pitanje koliko je ona efikasno utrošena nema velikog značaja kada se sagledaju ukupne količine resursa koji su iskorišćeni i obim zagađenja koje je generisano tom prilikom.
Klima kao bumerang
Klimatske promene pogoršava i neprekidno smanjenje površina pod šumama. Između 2010. i 2015. godine, svet je izgubio 3,3 miliona hektara šumskih površina. Od šuma zavisi i veliki broj divljih vrsta, pa je tako smanjenje tih površina delom uticalo da je, od poznatih 8.300 redova životinja, izumrlo 8%, dok je 22% u riziku od izumiranja. Još jedna posledica poremećaja u prirodnim sistemima je i pojava novih bolesti kod biljaka, životinja i ljudi, kao i širenje postojećih.
Da bi jedan komercijalni sistem bio održiv, podrazumeva se da on može da proizvode novu vrednost tokom dužeg vremena. Pri tome se do sada nije vodilo računa o uticajima koje ti sistemi imaju na resurse koji se pri tome koriste, na odnose u ekosistemima, kao ni na društvene odnose koji se prilikom tih uticaja stvaraju.
Iako su razvoj svetske privrede i povećanje bogatstva pogurali pojedine regione, oni nisu doveli do smanjenja istorijskih nejednakosti u svetu, ali ni do smanjenja nejdnakosti unutar samih regija. Na postojećim obrascima raspodele bogatstva se u svojoj suštini i zasniva privredni razvoj i to je omogućilo industrijskim zemljama da koriste veći deo svetskih resursa i da povećaju potrošnju do nezapamćenog nivoa. Takav nivo potrošnje prouzrokuje značajno povećanje stepena zagađenja koje se generiše u svetu.
I dok manji broj ljudi uživa u bogatstvu, jedan deo živi u uslovima krajnjeg siromašta. Na najsiromašnijih 20% čovečanstva odlazi 1% svetskih prihoda. To su ekstremno siromašni, bez adekvatne ishrane, uslova stanovanja ili pijaće vode. Gotovo četvrtina svetske populacije nema pristup osnovim sanitarnim uslovima, a svakog dana umre skoro 1.000 dece zbog bolesti izazvanih nedostavkom tih uslova i nebezbednom vodom za piće.
Ima li „zelene grane”?
Nastojanja da se zagađenje stavi pod kontrolu odavno su poznata, ali je slabo razumevanje posledica zagađenja dovodilo do neadekvatnih rešenja, a koja su uglavnom dolazila i sa zakašnjenjem.
Već od 60-ih godina prošlog veka naučnici su upozoravali na negativne uticaje ljudskih delatnosti na životnu sredinu, ali su vlade uglavnom bile zabrinute za posledice po industriju ukoliko se uvedu mere za ograničavanje zagađenja, bez obzira što su dugoročno gledano troškovi ranog delovanja niži od „popravke štete”.Veliku štetu su nanela i naručena istraživanja pojedinih interesnih grupa i korporacija, kojima su osporavani brojni naučni dokazi o klimatskih promenama i štetnom dejstu zagađivača na živi svet, najdramatičnije u morima i okeanima. Razvijene zemlje nisu poštovale svoje preuzete obaveze za podršku nerazvijenim zemljama da njihov razvoj učine održivom, tako da nisu postignuti dogovoreni ciljevi održivog razvoja.
U osnovi koncepta održivog razvoja jeste razdvajanje privrednog rasta od potrošnje prirodnih resursa i smanjenje s njim povezanog zagađenja. Delimično razdvajanje se može postići unapređenjem postojećih tehnologija, efikasnim korišćenjem resursa i energije i preventivnog delovanja na smanjenje zagađenja, dok se potpuno razdvajanje može postići samo korenitim promenama u tehnološkim i proizvodnim sistemima i sistemima potrošnje, kao i promenom navika i same kulture.
Koncept održivog razvoja je usmeren na dobrobit sadašnjih i budućih generacija i pravo budućih generacija da imaju mogućnost da se razvijaju kao što to imaju sadašnje generacije.
M. P.