Antropocen je popularni naziv za novo geološko doba tokom kojeg su ljudi postali dominantna sila u oblikovanju prirodnog okruženja. Mnogi naučnici datiraju ovu novu eru na period ekonomskog procvata nakon Drugog svetskog rata. Ovaj munjeviti porast kontrole nad Zemljom između ostalog doveo nas je do provalije katastrofalnih klimatskih promena, pokrenuo masovno izumiranje, poremetio ciklus azota na našoj Planeti i zakiselio okeane.
Naše društvo verovalo je da će rešenje pronaći u tehnologiji. Električna energija iz obnovljivih izvora, energetski efikasne zgrade, električna vozila i vodonična goriva su među brojnim inovacijama za koje se nadamo da će imati odlučujuću ulogu u smanjenju emisija gasova s efektom staklene bašte. Većina uvreženih modela klimatskih promena sada pretpostavlja određeni stepen „negativnih emisija” u budućnosti, oslanjajući se na tehnologiju hvatanja ugljenika. Istina je da je ovaj sistem opterećen nizom problema, a pre svega činjenicom da još uvek nije spreman za primenu. Na kraju, ukoliko sve drugo zakaže, naučnici kuju plan da se umesto na Marsu geoinženjering uradi na Zemlji.
Ali problem ove priče je taj što se fokusira na simptome, a ne na uzroke propadanja životne sredine. Čak i ako se tehnologije na koje polažemo velike nade u budućnost pokažu onako kako se očekivalo i ne dovedu do velike kolateralne štete – a to su dve ogromne pretpostavke – neće nam popraviti način razmišljanja. Ovo je kriza kulture i politike, a ne nauke i tehnologije. Verovati da inovacije i inženjering mogu da dovedu do civilizacijskih promena i da na taj način možemo da se izvučemo iz ovog nereda – znači da smo propustili ključnu lekciju antropocena: da bavljenje procesima planetarnih razmera iziskuje poniznost, a ne aroganciju.
Naša civilizacija utemeljena je uverenju da je Zemlja naša i da je treba iskorištavati i besmislenom idejom o beskonačnom rastu na ograničenoj teritoriji. Tu se javlja novi pojam – ekstraktivizam, a on se odnosi se na skrivene slojeve savremenih tehnoloških sistema i algoritama koji uz prividnu interaktivnost čine nove moduse eksploatacije ljudi, ljudskog znanja i afekata, kao i cele biosfere u kontekstu savremenog kapitalizma. Materijalno imanje kao markeri postignuća, nagon za potrošnjom radi potrošnje i slepilo za dugoročne posledice naših postupaka, postali su dio kulture globalnog kapitalizma. Ali u tim stvarima nema ništa samo po sebi razumljivo, kako nas uče autohtoni narodi.
Mnoge domorodačke grupe upoznale su dobro svoje prirodno okruženje i, zahvaljujući tim znanjima, održavale se tokom milenijuma, često i uprkos teškim životnim uslovima. Shvatili su ograničenja svoje životne sredine, te da moraju da vode brigu o okruženju, jer je to istovremeno i čin samobrige. Žitelji pacifičkih ostrva bi odredili zabranjena područja okeana kako bi se izbeglo prekomerno lovljenje ribe, dok bi farmeri na visokim nadmorskim visinama u Andima svoju proizvodnju useva ograničili na terase koje smanjuju eroziju. Nije slučajno što se čak 80% preostalog svetskog biodiverziteta nalazi unutar teritorija naseljenih autohtonim narodima.
Obnova našeg odnosa s našom Planetom ne znači napuštanje mnogih dostignuća naše civilizacije. Neke od naših tehnoloških inovacija mogu nam pomoći u lečenju simptoma ekološke krize. Ali rešavanje uzroka znači napuštanje nekih pretpostavki na kojima je izgrađeno naše sadašnje društvo: beskonačni rast, instrumentalizacija životne sredine i vrsta.
Kako ovo izgleda u praksi? Promena kolektivnog mentalnog sklopa civilizacije zahteva promenu vrednosti. To znači da je neophodno da našu decu učimo poniznosti i povezanosti, a ne o sujeti i individualnosti. To znači da moramo promeniti naš odnos prema potrošnji, te razbiti začarani krug oglašavanja, proizvodnje i statusa. To znači političko organizovanje, generisanje zahteva za politikama koja gledaju dalje od nacionalne države i izvan životnog veka trenutno živećih generacija – Wales je već započeo sa svojim Zakonom o blagostanju budućih generacija. Naime, Vlada Velsa dala je Sophie Howe statutarna ovlašćenja da zastupa ljude koji još nisu rođeni. Ona je poverenica za nerođene i štiti njihova ustavna prava na zdravu životnu sredinu. Druge zemlje takođe su se poigrale novim mehanizmima upravljanja koji omogućavaju da se čuje glas budućih generacija, uz zapažene primere Izraela, Mađarske i Kanade.
