Dok svet ulazi u Četvrtu industrijsku revoluciju, primećujemo prožimanje tehnologija poput veštačke inteligencije (AI), računara u „Cloudu”, blockchaina i IoT (Internet of Things) i njihovu sposobnost da preoblikuju čitave industrije. Iako ove tehnologije pružaju revolucionarne mogućnosti za rast preduzeća, one takođe imaju veliki potencijal da odgovore na neka od najupornijih ekoloških problema sa kojima se svet danas suočava.
Iako se često pominje u negativnom kontekstu, kao tehnologija koja podstiče emisiju ugljenika, zbog energetski intenzivnih procesa, budućnost blockchaina možda nije tako crna. Pre svega, to se ne odnosi na sve blockchain tehnologije, jer neki koriste mnogo „zelenije” mehanizme. Nedavno smo videli pojavu novih „zelenih tehnologija” koji koriste blockchain za aktivno rešavanje najnužnijih ekoloških problema u različitim oblicima: emisija gasova s efektom staklene bašte, zagađenje plastikom, očuvanje šuma i zaštita ugroženih vrsta. Dakle, ima potencijala i za „zelene stvari”.
Dr Sajmon Šilik, čije se istraživanje na Univerzitetu za menadžment u Singapuru (SMU) fokusiralo na digitalnu inovaciju i održivost, ovaj domen u nastajanju naziva „digitalnom zelenom ekonomijom”. On ga opisuje kao „dolazeći ekosistem start-up kompanija, projekata i aktivnosti u kojima su putem blockchainova i drugih digitalnih tehnologija zaposleni angažovani kako bi redizajnirali nasleđene industrijske procese, razvili nova rešenja na postojećim tržištima i stvorili potpuno nova tržišta u kojem privatna preduzeća stavljaju održivi razvoj u fokus svojih poslovnih modela”.
Pa kako ovaj „razvojni poslovni ekosistem” može da utiče na klimatske promene?
Ideja o pružanju finansijskih podsticaja za preduzeća i vlade sa „zelenim ponašanjem” postoji već neko vreme. Međutim, ograničeni su sistemima koji se koriste za njihovo upravljanje. Vlade su postavile propise za pokušaj ublažavanja klimatskih promena prisiljavajući kompanije da nadoknade svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte kupovinom karbonskih kredita. Ovi krediti se zatim koriste za finansiranje projekata koji pozitivno utiču na životnu sredinu, poput sadnje drveća. Ovi krediti kupuju se na tržištima ugljen-dioksida koja imaju puno posrednika i za koje se zna da su prilično netransparentni. Štaviše, samo velike korporacije imaju pristup ovom tržištu.
Zašto je to loše? Jer i mali potrošači takođe mogu da nadoknade emisiju ugljenika u atmosferi za koju su odgovorni. Na primer, kada potrošač kupi cipele za 100 dolara, ugljenični otisak ove kupovine je oko 250 grama CO2, što bi moglo biti nadoknađeno za 23 centa. To, nažalost, nije moguće sa trenutnim tržištima ugljenika, koji trguju isključivo u tonama. Blockchain bi mogao napraviti ovu ključnu razliku i omogućiti transakciju u gramima.
Tome dodajte svojstvene karakteristike blockchain tehnologije, kao što je lako praćenje transakcija – i potrošač dobija jednostavan alat za praćenje kuda ide njegov novac. Danas to nije moguće na tržištima ugljenika.

Minimizovanje troškova strukture
Na tradicionalnim platformama za kompenzaciju ugljenika, između 30 i 80 procenata cene koju plaćate za nadoknadu vašeg ugljeničnog otiska ide na verifikaciju, preko konsultanata i posrednika. Transparentna i lako dostupna priroda blockchaina čini ga optimalnim sistemom za praćenje i proveru da li novac koji odlazi u sistem pronašao svoj planirani projekt.
Sjajan primer za to je Global Mangrove Trust (GMT), neprofitna organizacija sa sedištem u Singapuru koja razvija rešenje za podršku sadnje mangrovnih šuma, jedne od najefikasnijih „skladišta” ugljenika na planeti. Oni podstiču ovaj koncept razvijanjem nove vrste alata za finansiranje očuvanja šuma. Njihova „peer-to-peer” platforma (koncept deljenja datoteka između većeg broja računara) pruža mogućnost svima da prate uticaj svog doprinosa u svakom trenutku: gde su posađena stabla, koliko ugljenika je apsorbovala iz atmosfere, kakav je uticaj na biodiverzitet, koliko radnih mesta je stvorila… Evolucija šume se neprekidno nadgleda putem satelita, a slike se, pomoću AI, preračunavaju u količinu ugljenika koju skladišti šuma.
Iako zvuči skupo, istina je sasvim drugačija. Visokotehnološki, automatizovani način rada, zajedno s blockchain infrastrukturom, omogućava veoma niske operativne troškove, što rezultira da veća vrednost ide prema životnoj sredini u odnosu na druge projekte koji ne koristite AI ili blockchain.
U saradnji sa velikom singapurskom bankom, GMT gradi platformu koja se lako može integrisati u postojeće platne aplikacije, što će, nadamo se, podstaći masovnu upotrebu. Dugoročna vizija je da se ovaj model platforme integriše u ekonomski lanac vrednosti na potpuno automatizovan način, te da nadoknadi emisije ugljenika kako pojedinaca, tako i kompanija. Brendovi će moći da obećaju da će biti neutralan ili čak ugljen-negativan kupovinom takvih tokena u ime svojih potrošača. A to zaista uvodi sasvim nova pravila u staru igru.

Na tržištu u realnom vremenu
Platforme koje olakšavaju kompenzaciju emisija ugljenika već postoje, međutim često su složene i nije lako pratiti sve transakcije. Blockchain rešenja su počela da zamenjuju aktuelne sisteme da bi obezbedili transparentnost i efikasnost u pogledu vremena i troškova. Na primer, prilikom kupovine avionske karte iz Singapura do Pariza za 1.000 dolara, avio-kompanija može ponuditi da nadoknadi vaš ugljenični otisak za dodatnih 20 dolara. Avio-kompanija će tada iskoristiti tvojih 20 američkih dolara za kupovinu karbonskih kredita na tržištu kreditnih kredita koja je trenutno dostupna samo velikim korporacijama. Ovi karbonski krediti idu ka finansiranju zelenih projekata poput izgradnje farmi solarnih panela ili finansiranja pošumljavanja. Formula koju aviokompanija koristi za izračunavanje odstupanja od 20 dolara definisana je od strane UN-a i zasnovana je na složenoj jednačini koja između ostalih faktora uključuje detalje o aviokompaniji, avionu, ruti… Ovi podaci se, međutim, ne ažuriraju redovno, pa su ove vrednosti okvirne, što – složićete se – nije baš transparentno tržišno poslovanje.
Pomoću tehnologije zasnovane na blockchainu, u formulu se unose podaci u stvarnom vremenu. Ako je, na primer, aviokompanija kupila 50 novih aviona koji su 20% manje zagađivači od proseka, to će uticati na cifru kompenzacije. Formula za izračunavanje cene ugljenika biće ažurirana i dostupna korisnicima. Ali ne radi se samo o postizanju preciznijeg računanja. Naime, tradicionalni pristupi imaju visoke strukturne troškove što smanjuje količinu novca koja može da se preusmeri na zelene projekte. Prvi razlog je što uredba UN-a nameće revizije projekata finansiranih karbonskim kreditima, što u proseku iznosi 100.000 američkih dolara po projektu. Drugo, imaju visoke troškove bankarskih naknada zbog velikog broja relativno malih plaćanja. „Pametni ugovori” mogu da pojednostave i pojeftine transakcije, čak i u ovim, čini se, bezizlaznim situacijama.
Automatizacija transakcije, poput plaćanja na transparentan način – i to odmah, dešava se bez posredništva banke. Shodno tome, upotreba „pametnih ugovora” umanjiće operativne troškove ovih platformi, a samim tim će više novca ići direktno na projekte zaštite životne sredine.

Ekonomija „mašina prema mašini”
Zamislite da je vaša mašina za pranje veša dovoljno inteligentna da, na osnovu informacija u realnom vremenu o ceni električne energije ili dostupnosti viška vetra ili solarne energije u blizini vašeg doma, odlučuje kada treba da početine i kada da se zaustavi. Zamislite da vaša mašina može da bude plaćena za ovo ekološki savesno delovanje. Pametni IoT uređaj mogao bi biti povezan sa „pametnim novčanikom” i puniti ga naknadama.
Sve ovo je već donekle omogućeno ekonomijom „mašine na mašinu” (M2M), koja će svoj pravi bum doživeti kada bude povezana s blockchainovima i imaće ogroman uticaj na tržište energije. Tokom narednih nekoliko godina, blockchain infrastruktura će postati mnogo jeftinija. Ovo će proizvesti jeftinu, izvodljivu i uvek prisutnu M2M ekonomiju, spajajući milijarde IoT uređaja širom sveta.

INFO: Šta je blockchain?
Blockchain je baza podataka koja se ne nalazi na jednom mestu, već je čine manji, međusobno povezani blokovi. Veza je – naravno – digitalna i odnosi se na sve vrste transakcija, a omogućava komunikaciju sa nekoliko računara. Nakon razmene informacija i transakcija, sve to se kriptografski povezuje sa blokom. Blockchain potom postaje predmet „rudarenja” i, pomoću računara velike snage, stvaraju se nove transakcije i blokovi, a sve to je povezano sa transferima kriptovalute – poznatog bitkoina. Najveći problem blockchaina je što zahteva veliki broj moćnih računara, a oni troše mnogo električne energije, te je ovaj vid informatičkog inženjeringa dospeo na loš glas.