Ekologija kao nauka poznaje brojne indikatore stanja vode, vazduha i zemljišta. Kada govorimo o zaštiti životne sredine, podrazumevamo životnu sredinu čoveka, pa opet uglavnom su indikatori vezani za drugi živi svet oko nas, životinje, biljke, gljive i nevidljivi svet mikroorganizama. Možda je vreme da pogledamo upravo u ljude, posledice koje trpe, i borbe koje vode, kako bismo sagledali ekologiju čoveka u Srbiji. Ekološki aktivizam stoga zaslužuje da bude priznat kao prilično pouzdan indikator stanja u životnoj sredini.

Ove zime nije nas iznenadio sneg kako smo navikli, ali nažalost jesu poplave. Naučne analize nedvosmisleno pokazuju ne samo da je čovek odgovoran za klimatske promene, nego da možemo i da prognoziramo sve više nestabilnosti i prirodnih nepogoda, što nas onda čini odgovornima i za sprečavanje da one prerastu u društvene katastrofe, odgovornima za adaptaciju na novu normalnost. Drugim rečima, da bismo izbegli žrtve i štetu, moramo da planiramo neplanirano, da prihvatimo vanredno kao redovno.
Apstraktno, ovo znači da pomognemo prirodi da ostane u što stabilnijim ekosistemima i tako smanjimo uticaj naglih promena klime na ljudske zajednice – za ovo područje predviđene periode dugotrajnih suša i kratkotrajnih obilnih padavina. Konkretno, moramo zaštiti izvore pijaće vode, naselja planirati tako da budu bezbedna od poplava i bujica, sprečiti urbanizaciju plavnih šuma i priobalja, minimizirati šanse za (dodatne) ekološke akcidente u industriji i transportu, planski pošumljavati, itd.
Postavlja se odmah pitanje, ko brine o svemu ovome i ko će to da uradi? Gordijev čvor (ne)nadelžnosti i podkapacitiranosti proteže se po našim institucijama vezujući ruke čak i onima koji u njima zaista žele da postignu promenu. U zarobljenoj državi teško možemo biti slobodni i da kredibilno i kompetentno radimo na zaštiti životne sredine. Ovakav snažan vakuum odgovornosti uz ogromne potrebe za reagovanjem, nužno uvlači građanke i građane koji su na prvom udaru ekoloških problema da sami reaguju.
U inicijativi Pravo na vodu poslednje četiri godine bavimo se ogromnim problemima u oblasti upravljanja vodama koji se teško rešavaju i na međunarodnom ili nacionalnom, a kamoli lokalnom nivou. Ali lokalne zajednice upravo su one koje prednjače u dinamici, brzini učenja i organizaciji, možda zbog neposrednije komunikacije, možda zbog direktne pretnje koja im visi u vazduhu ili leži u vodi. To su obični-neobični ljudi koji su rešili da preuzmu odgovornost ne samo za sebe već i za druge, da ustanu u odbranu zdravlja i kvaliteta života, da zaštite i druga živa bića, da odbrane zaboravljeni javni interes. Često ćete od njih čuti da nema ko drugi, i zaista, kada pogledamo institucije koje bi morale, može li im se zameriti na osećaju da su prinuđeni da se samoorganizuju? U nebrojeno mnogo slučajeva na terenu, dok smo čekali pravna i stručna rešenja da spreče ili zaustave investitore i zagađivače, jedino što je sprečavalo nepovratnu štetu (i dodatni posao za institucije!) bili su ljudi koji su fizički, svojim telima branili šumu, reku, deo sela, ili blokovski parkić.
Svaki osmi stanovnik ili stanovnica Bora boluje od kancera, voda koju piju u Zrenjaninu sa sobom nosi arsen, koji pored maligniteta, utiče i na dijabetes, kardiovaskularne, ginekološke i druge probleme, a u celoj zemlji nekoliko hiljada ljudi godišnje umire od posledica zagađenog vazduha. Od šuma Subotice i Fruške gore, preko reka Stare planine i Golije, do vazduha u Beogradu, Užicu i Smederevu, niču inicijative i organizacije za zaštitu Ustavom garantovanog prava na zdravu životnu sredinu. Dok pročitate ovaj tekst negde u Srbiji nekoliko novih ljudi okupilo se i započelo svoju borbu za zaštitu prirode.
Šta u novonastalim okolnostima da rade oni koji se profesionalno i naučno bave zaštitom životne sredine, javnim zdravljem, zaštitom prirode ili klimatskim promenama? Razumljivo je da se nekada osećaju skrajnuto jer su aktivisti, „amateri”, „lažni ekolozi”, „zeleni džihadisti” odjednom glasniji i vidljiviji u javnosti, ali upravo nas ovakav jaz i polarizacija čine slabima pred onom drugom stranom zagađivača i uzurpatora, kojoj nikakvi argumenti ne trebaju, jer ima moć i sredstva da svoje namere ostvari. Zato je zadatak svih onih koji već poseduju nasušno potrebno znanje, da ga u javnom interesu stave na raspolaganje, naravno da kritikuju, koriguju, ali i da predvode i usmeravaju građanske borbe za održivu budućnost. Toliko nas je sve skupa malo na ovoj zelenoj strani, da ima mesta za svakoga, čime god doprinosio, šta više, da bismo uspeli treba nam još mnogo novih ljudi na našoj strani.
Nije više dovoljno da gledamo samo svoja posla, pametnih ali zabijenih glava u pesku, jer oluja koja počinje nadvija se nad svima zajedno. Tako, kolektivno i solidarno se moramo i pripremiti za nevreme, prihvatiti vanredno kao novo redovno. Oni koji su oluji bliže i prvi na udaru vide još bolje koliko je strašna, i ne smemo dopustiti da budu odbačeni kao neznalice i oportunisti, pa makar i psovkama vikali upomoć. Saslušajmo ugrožene i aktiviste srcem, poslušajmo oluju pameću i podacima, uporedimo i stare i nove indikatore, pa da vidimo odakle krenuti na posao.

Autor: Iva Marković

Iva Marković je koosnivačica inicijative Pravo na vodu, programska direktorka Organizacije za političku ekologiju Polekol i inženjerka pejzažne arhitekture