Zelena banana napušta svoju farmu na Kostariki i kreće put marketa u Bačkom Petrovcu. To je najmanje 10.000 kilometara brodom. Iz luke kamionom koji troši goriva kao četiri automobila, odlazi do distributivnog centra iz kojeg se nešto manjim kombijem dovozi do marketa u našoj opštini. Otići gladan u prodavnicu smrtni je greh prema novčaniku. Previše hrane stalo je u ta kolica. Zaboravljena u fioci frižidera, banana je na žutoj kori dobila smeđe pege. I tako neprimamljiva, možda čak i gnjecava svoj put od preko pola sveta završava na lokalnoj deponiji.

Postojeći način proizvodnje hrane vrši pritisak i na ključne resurse poput vode, zemljišta, prirodne raznolikosti i šuma. Praktično, kada bacimo hranu, bacili smo i sve resurse koji su upotrebljeni da bi ta hrana bila proizvedena, kaže Ivana Jovčić, direktorka Centra za unapređenje životne sredine.

“Slikovito, kada bismo odbačenu hranu posmatrali kao državu, ona bi bila treća na svetu po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte,” navodi Jelena. 

Jasno je zašto je bacanje hrane problem. I gotovo trećina proizvedene hrane u svetu završava na ovakav način. Stručnjaci i stručnjakinje širom sveta, koji su se udružili u projekat Drawdown, zaključili da pojedinci i pojedinke najviše mogu da doprinesu smanjenju emisije štetnih gasova u atmosferu, time što će manje baciti hranu i s vremena na vreme, pojesti obrok koji je u potpunosti biljnog porekla. 

Veganska hrana može biti zabavna

U Omladinskom centru “CK13” u Novom Sadu nešto se kuva. U vazduhu se oseća dinstani luk. Petoro volontera i volonterki neumorno secka, meša, doliva vodu, začinjava, brine o jačini vatre. U tom trenutku još jedna devojka kod kuće pravi kolače. Danas na meniju je potaž od povrća i veganski kari. 

“Gledamo da namirnice koje koristimo budu sezonske, da ne budu preskupe. Trudimo se da hrana bude lokalna, koliko god je to moguće,” priča volonter Vladimir Nikolić dok dinsta luk.

Cilj ove večere, koja se sa prekidima održava sredom već 13 godina, jeste promocija veganskog načina ishrane. Ova dijeta je bolja za životnu sredinu jer se za njenu proizvodnju koristi značajno manje resursa, objašnjava ovaj Nikolić koji već šest godina učestvuje u ovoj akciji.

Na večeru su pozvani svi, i oni koji preferiraju karnivorsku dijetu, i oni koji ne mogu da priušte obrok. Sastojci se kupuju od donacija - ko koliko može da da. 

“Mnogi ljudi doživljavaju veganstvo kao nešto što je rezervisano za više slojeve društva. Mi im ovde pokazujemo da sa minimum namirnica i novca mogu da se spremaju preukusni obroci,” priča Vladimir Nikolić dok doliva vodu u lonac od 100 litara. 

On se priseća perioda početka pandemije, kada se pokazalo da delu sugrađana nisu dostupne ni najosnovnije životne namirnice. Tada je počela sa radom Kuhinja solidarnosti u ovom omladinskom centru. Dva puta nedeljno volonteri spremaju, pakuju i distribuiraju hranu za oko 200 korisnika. Građani mogu da pomognu doniranjem novca, hrane, staklenih tegli ili svog vremena.

Jeftinije je baciti nego donirati

Procenjuje se da u Srbiji oko pola miliona građana i građanki svakodnevno nema dovoljno hrane, ili je nema uopšte. Sa druge strane, procenjuje se da na domaćim deponijama završi oko 700.000 tona hrane godišnje.

Iako najveći deo tog otpada dolazi iz domaćinstava, kompanije takođe imaju viškove. Banka hrane Vojvodine nastoji da napravi most između onih koji imaju viškove i onih koji su gladni. Desetak volontera sa sedištem u Irigu već tri godine posreduje između trgovinskih lanaca, kao i proizvođača hrane i oko 200 organizacija, poput udruženja, centara za socijalni rad, Crvenog krsta i neformalnih grupa.

“Sakupili smo preko 400 tona hrana, od kojih 262 tone voća i povrća putem platforme Tanjir po tanjir,” navodi osnivač Vojvođanske banke hrane Srđan Budimčić.

Kompanije doniraju proizvode koji su pred istek roka. Odrednice “upotrebiti do” i “najbolje upotrebiti do” razlikuje se po tome što je ova druga i dalje bezbedna za upotrebu nakon označenog datuma, samo nešto izmenjenog kvaliteta.  U pojedinim zemljama Evropske unije hrana se može donirati i nakon isteka “najbolje upotrebiti do” datuma. EU radi na regulativi kako bi proizvođači pored “najbolje upotrebiti do” stavile i rok do kada je hrana zdravstveno bezbedna. Na ovaj način bi se značajno smanjilo bacanje hrane. 

“Mi se trudimo da svu hranu koju dobijamo, da je doniramo do datuma koji piše kao rok,” navodi Budimčić. 

Kompanije koje se odluče da viškove usmere ka gladnima, a ne ka otpadu, na donaciju moraju da plaćaju i porez na dodatu vrednost (PDV), što je i najveća prepreka. Pravo na otpis PDV-a nemaju samo preduzeća koja posluju u EU, već i u Bosni i Hercegovini. 

“To je značajno jer, prema proceni Fondacije Ana i Vlade Divac koji su i najveći zagovornici ukidanja tog poreza, kada bi se ukinuo taj porez, godišnje bi bilo donirano hrane u vrednosti od 16 miliona evra,” objašnjava Srđan Budimčić. 

Hrana koja je pred istek roka i koja će se baciti nema vrednost. Tom logikom su se vodili zakonodoavci u EU. Zašto bi onda trgovci i proizvođači plaćali porez kada bi tu istu hranu i donirali?

“Uništavanje jedne tone hrane, prema informacijama koje mi imamo, košta oko 35.000 dinara, što je veoma često manji iznos u odnosu na PDV koji bi platili,” navodi Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine.

Procenjuje se da se u Srbiji godišnje baci 2,95 miliona tona otpada, od kojih je oko 40% otpad organskog porekla. Takođe se procenjuje da na domaćim smetlištima završi 700.000 tona hrane. Ipak, ne postoje zvanični podaci. 

EU se obavezala da će do 2030. godine, bacanje hrane smanjiti za polovinu. Tako su, na primer, utvrdili da su jaja bezbedna za upotrebu i nakon 28 dana, pa su produžili njihov rok upotrebe sa tri, na četri nedelje. Primetivši da se dosta svežeg mesa u maloprodaji baca, dozvolili su prodavnicama da zamrzavaju meso, produživši im rok, omogućavajući više vremena za doniranje humanitarnim organizacijama. 

U Srbiji ne postoji ni jedan strateški dokument koji bi regulisao smanjenje otpada od hrane. Program upravljanja otpadom za period 2022-2031 i Akcioni plan upravljanja otpadom 2022-2024 ne uključuju mere prevencije otpada hrane, navela je šefica Službe za kvalitet i informisanje o hrani pri Ministarstvu poljoprivrede Hrvatske  Marija Batinić Sermek, na predstavljanju Analize jaza pravnog okvira Republike Srbije u odnosu na zahteve EU u oblasti doniranja hrane i sprečavanja otpada od hrane.

Ivana Jovčić iz Centra za unapređenje životne sredine podseća da je Radna grupa za izradu Zakona o upravljanu viškovima hrane sastavljena još 2016 godine, međutim nacrt zakona nikada nije objavljen. Dodaje da je, s obzirom da je prošlo osam godina, potrebno je formirati novu radnu grupu i započeti sa izradom zakonskog rešenja kako bi se ovaj problem rešio.

Studija slučaja – Hrvatska

Nekoliko kilometara zapadno, preko Dunava, prošle godine je usvojen Plan za sprečavanje i smanjenje otpada od hrane na nacionalnom nivou. Takav dokument u kojem su definisani ciljevi i načini kako do njih doći, postojao je od 2019. godine. Definisali su i Nacionalni plan oporavka i otpornosti.

“Preko njega smo uspeli dobiti sredstva od EU da finansiramo, između ostalog, infrastrukturu opremanjem organizacija koje se bave doniranjem hrane. Dobili smo oko četiri miliona evra za nabavku vozila, hladnjaka, polica i slično,” rekla je Batinić Sermek. 

Ovim problemom bavi se i i Zakon o poljoprivredi. Njime je kreiran Registar posrednika u donaciji hrane, kojeg u Srbiji još nema. Napravljen je i Pravilnik o doniranju hrana u kojem je jasno opisano koja se hrana može donirati, pod kojim uslovima, kao i obaveza za izveštavanje o količinama donirane hrane. 

“Naša Agencija za poljoprivredu i hranu je izdala smernice o trajnosti pojedine hrane nakon najbolje upotrebiti do roka. Osoba u potrebi ne mora prihvatiti takvu hranu,” objasnila je Batinić Sermek.

Ona je dodala i da se u Hrvatskoj porez na doniranu hranu ne plaća od 2015. godine, ukoliko se hrana donira humanitarnim organizacijama iz Registra. Kako bi se olakšalo uspostavljanje kontakta između donatora i humanitarnih organizacija, napravljena je i platforma “e-doniranje”. 

Kako bi se podigla svest građana o ovom problemu, osim povremenih kampanja u medijima, kreirana je i platforma Hrana nije otpad. Napravljeni su i vodiči za smanjenje bacanja hrana na svim nivoima prehrambenog lanca. U vrtićima i školama se prave izložbe i dele slikovnice kako bi se i deci skrenula pažnja da pripaze. 

Šta ja mogu da uradim?

Humanitarnim organizacijama poput Banke hrane Vojvodine ili Kuhinja solidarnosti građani i građanke mogu da pomogu putem doniranja novca ili volontiranjem. Banka hrane sarađuje isključivo sa kompanijama, jer njihovi proizvodi imaju deklaraciju, na kojima se jasno vidi da li je hrana bezbedna za konzumaciju.

Pa šta ćemo sa hranom koja nam pretekne? Najbolje da do nje ne dođe. Centar za unapređenje životne sredine sastavio je Vodič za smanjenje otpada od hrane u domaćinstvu. Prvi korak je planiranje obroka i kupovine. 

“Ako namirnica nije na spisku znači da je nepotrebna. Da nam je potrebna, bila bi na spisku,” strogo se navodi u ovom dokumentu.

Kako se često dešava da kada krenemo u kupovinu, od svega zaboravimo baš spisak, mogu se koristite mobilne aplikacije čija je funkcija baš ovo. One nude mogućnost da spisak podelimo sa ukućanima, kako se na kuhinjskom stolu ne bi našla dva ista artikla.

Drugi korak koji savetuje Vodič jeste kontrolisanje u radnji. Sveže pečen hleb lepo miriše, ali već imamo veknu kod kuće. Kupujemo samo ono što nam je zaista potrebno, u manjim pakovanjima i količinama. Idemo češće u nabavku, jer onda nemamo potrebe da pravimo zalihe. Ne dopuštamo da nas marketinški trikovi zavedu. 

“Bitno je da zapamtimo, ako smo nešto kupili jeftinije na akciji, a posle toga se ta hrana pokvarila i nismo je upotrebili – to nije ušteda, samo smo potrošili novac,” podseća ovaj priručnik. 

Kada smo doneli namirnice iz radnje, važno je kako ih pakujemo i to je treći korak. U Vodiču je napravljen popis kako se koje voće i povrće čuva. Na primer, bananu sa početka priče držimo podelje od svih ostalih namirnica jer ispušta gas etilen koji čini da se ostalo voće i povrće brže kvari. 

Četvrti korak je priprema. Neće se baciti ukoliko je ukusno. Dešava se da zagori, da se presoli ili se napravi prevelika količina, i zato se kulinarstvo, kao i svako umeće, uči i vežba. Centar za unapređenje životne sredine napravio je niz kratkih videa “Moja kuhinja bez otpada”, gde i ovi neiskusni i oni iskusni mogu saznati po koji trik. 

Procenjuje se da se u ruralnim sredinama hrana manje baca, zbog toga što ostaci završe na meniju domaćih životinja. Važno je samo da ne bude prezačinjena. Ukoliko ni ovo nije opcija, može se kompostirati, i tako postati “hrana za hranu”. 

U Crnoj kući se rasklanjaju stolovi. O tome koliko je večera bila ukusna govorio je i red za repete. Kroz vreme su volonteri naučili koliko ljudi dolazi i koliko je obroka potrebno da se spremi. Kolači su nestali. Ostalo je nešto malo potaža, pirinča i veganskog karija, koji će noć provesti u frižideru, pa će sutra zaposleni ovde imati nutritivno sjajan ručak.

Autorke teksta: Sanja Đorđević and Anna Berediová/www.storyteller.rs