U egipatskom letovalištu Šarm el Šeik od 6. do 18. novembra održava se Konferencija članica Okvirne konvencije UN o klimi, COP27. Godišnji sastanci COP-a su sredstvo preko kojeg globalna zajednica koordinira akcije za smanjenje emisije gasova staklene bašte koji utiču na zagrevanje planete. Konferencija o klimi u Egiptu, na kojoj učestvuju predstavnici 130 država, među kojima je i Srbija, održava se u vreme duboke energetske i klimatske krize. Glavni cilj ovogodišnjeg samita o klimi je da ubrza prelazak sa pregovora i planiranja akcija za klimu na njihovo sprovođenje u praksi, kao i da se ograniči rast prosečnih temperatura. Prema procenama UN-a, smanjenje emisija gasova staklene baste GHG, na koja su se zemlje potpisivanjem Pariskog sporazuma obavezale, nije dovoljno da se rast globalne temperature zaustavi na 1,5°C. Ovu granicu, prema procenama naučnika, čovečanstvo ne bi smelo da pređe ukoliko želi da izbegne najgori scenario klimatskih promena, koji bi ugrozio opstanak živog sveta na Zemlji.

Šta je Srbija, kao članica Okvirne konvencije UN o klimi i potpisnica Pariskog sporazuma, uradila za proteklih godinu dana kada je reč o našim obavezama, da li smo mogli bolje i više, da li će ova energetska kriza povećati emisije gasova s efektom staklene bašte i usporiti borbu protiv klimatskih promena? O tome za „Ekolist” govori ekspertkinja za klimu Danijela Božanić.

Srbija je u okviru međunarodnih obaveza, usvajila i dostavila revidirani Nacionalno utvrđeni doprinos Sekretarijatu Okvirne konvencije UN o promeni klime u kojem je postavljen cilj , koji je više od tri puta ambiciozniji od prethodnog. Šta sadrži revidirani Nacionalni utvrđeni doprinos i da li smo mogli bolje i više?

– U avgust smo usvojili Nacionalno utvrđeni doprinos i on, pored onoga, što je smanjenje emisije gasova s efektom staklene bašte, sadrži i deo koji se tiče pogođenosti i potreba prilagođavanja na promenjene klimatske uslove. Mislim, da je veoma važno pomenuti ovaj deo jer jednostavno prethodna godina i poslednja decenija, ako ne i više, pokazuje da je uticaj klimatskih promena i njihovih posledica, u smislu gubitaka i šteta u Srbiji veoma veliki za našu ekonomiju i za nas koji živimo ovde. Tako da Srbija, zajedno s celom Evropom, ima ovu godinu kao jednu od najtoplijih izmerenih u poslednjih 500 godina. S druge strane, revidirani ili unapređeni Nacionalni doprinos predviđa smanjenje emisije gasova staklene bašte za 33,3 % do 2030. godine u odnosno na 90-tu. U tom smislu, on jeste značajno povećao ambicije u odnosu na prethodni. Ono što negde može da zebrine, jeste činjenica da taj scenario koji je predviđen ne vodi onome što se zove karbonska neutralnost, odnosno postizanje emisija i onoga što će biti apsorbovano kroz ponore, da je jednako nuli do 2050. ili neke godine kasnije. Zašto je to bitno? Bitno je baš zbog energetske krize, energetske sigurnosti snabdevanje energijom, zato što ovi doprinosi kao I nešto što se zove Integrisani plan za klimu i energetiku zapravo nije primarni I jedini cilj. Primarni cilj jeste smanjenje emisija ali i obezbeđenje energetske sigurnosti, energetske stabilnosti a ona definitivno zavisi od toga koliko ćemo imati različitih izvora energije koji sami obezbeđujemo za svoje potrebe. S te strane moglo je biti i ambicioznije ali s druge strane, revidovani doprinosi se po zahtevima Pariskog sporazuma apdejtuje i revidiraju na pet godina, tako da ostaje da vidimo da li će u nekom sledećem periodu oni uzeti u obzir i sve ovo što sam pomenula.

Međunarodna agencija za energiju (IEA) saopštila je da se već 2025. godine očekuje vrhunac globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte, zbog duboke energetske krize. Da li to može usporiti borbu protiv klimatskih promena ?

– Prelazak na druge izvore energije zahteva dugoročno planiranje, prosto čitav sistem energetike zahteva neki dugoročni plan. Zato je bitno da ovi unapređeni doprinosi i ono što je dugoročno planiranje odnosno dekarbonizacija ili karbonska neutralnost zaista imaju precizno i jasno planirane aktivnosti da bi imali koliko-toliku sigurnost u tom prelasku na na druge izvore. Situacija sa Ukrajinom je dodatno pokazala koliko energetska zavisnost u toj velikoj meri može da uzdrma kompletan sistem. Evropa je u svojoj Zelenoj agendi predvidela diverzifikaciju izvora energije i ova situacija sa Ukrajinom to će samo ubrzati. Znači, ono što su planirali da rade do 2030. uradiću do 2025. godine. Da li će u kratkoročnom periodu doći do nekih povećanja emisija? Ja verujem da hoće, zato što u odnosu na ono što je planirano, proizvodnja struje iz uglja sada će biti povećana da bi se obezbedila stabilnost sistema, potrebe stanovništva i industrije. S druge strane, verujem da će u nekom periodu, ova situacija sa Ukrajinom, bar što se tiče Evrope, definitivno ubrzati proces prelaska na čistije izvore energije. Samim tim, to će dovesti do bržeg smanjenja emisija, nego što je bilo planirano.

To bi bio onda neki pozitivan efekat ove energetske krize. Rekli smo šta smo uradili za proteklih godinu dana ali mnogo toga smo mogli možda i bolje, kada je reč o Strategiji niskougljeničnog razvoja sa Akcionim planom. Prema najavama iz resornog ministarstva za zaštitu životne sredine u planu je da se u narednom periodu izrade ključni strateški dokumenti za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte na nacionalnom nivou.

– Strategija je dokument koji čekamo od 2018. godine kao i ovaj unapređeni i revidovani doprinos, koji je proistekao iz nje. Ako Strategija iz 2018. ostane u izvornom obliku, trebalo bi je unaprediti u smislu da se vidi koje su mogućnosti, koje su opcije za karbonsku neutralnost, što ova strategija ne pokazuje. Usvajanje Strategije, politički gledano to može biti pozitivno, u smislu da postoji želja i politička volja da se neke stvari promene. Međutim, usvajanje dokumenata bez njihovog sprovođenja to je kao da ga ne usvojite. Nema tu neke velike razlike. Mi imamo situaciju sa Zakonom o klimatskim promenama, koji je usvojen 2021. godine i trebalo je da počne da se sprovodi u periodu od 6 meseci ali se još ne sprovodi. Neki dokumenti, kao što je sama Strategije niskougljeničnog razvoja i Nacionalni plan adaptacije treba dve godine po usvajanju zakona da počnu da se sprovode. . Dekarbonizacije je pitanje ekonomije a ne samo pitanje klimatskih promena i zaštite životne sredine. Tako da, ako su najave takve, nadamo se da smo konačno shvatili da ne možemo da se razvijamo bez onoga što se zove smanjenje emisije.

Od 6. do 18. novembra u Egiptu se održava Međunarodna konferencija o klimatskim promenama. Šta će, u kontekstu dešavanja u svetu, energetske krize, biti glavne teme konferencije?

– Iskustvo pokazuje da kada se konferencije organizuju u takozvanim zemljama u razvoju više su fokusi na onome što se zove „šteta i gubici od klimatskih promena” i adaptacija, posebno imajući u vidu prethodnu konferenciju u Glazgovu i zaključke i odluke, koji su nekako, u većem delu, ostali bez odgovora po pitanju adaptacije na izmenjene klimatske uslove. Konferencija u Egiptu definitivno ima fokus i na onome što se zove obezbeđivanje finansijskih mehanizama za finansiranje takozvanih gubitaka i šteta, koje su nastale kao posledica klimatskih promena, ono što se zove povećanje budžeta ili finansiranja uopšte u adaptaciju koje će biti zasnovano na onome što se zove Nacionalni plan adaptacije. Srbija radi na njemu i po Zakonu o klimatskim promenama, trebalo bi ga izraditi do marta 2023. godine. Bitno je da taj dokument postoji jer on otvara, kao i Strategija niskougljeničnog razvoja, mogućnost dodatnog finansiranja. Ono što se na konferencijama, par godina unazad, potencira je značaj lokalnih samouprava, načini i mogućnosti efikasnijeg uključivanja lokalnih samouprava. Očekuje se da u Egiptu fokus bude baš i na ovom delu priče. Zašto? Pa zato što lokalni uslovi dodatno jako utiču na ono što su gubici i šteta i na ono što su potrebe za adaptacijom. Ne može se na nacionalnom nivou predvideti do najsitnijih detalja ono što su potrebe lokalnih samouprava i zato je bitno da se lokalne samouprave uključe, da se razume šta su njihove potrebe, da oni učestvuju u odlučivanju. Moram da napomenem da Zakon o klimatskim promenama Republike Srbije prepoznaje lokalne samouprave kao značajne aktere i zahteva od njih izveštavanje po pitanju sprovođenja aktivnosti u oblasti adaptacije, naravno, tek po donošenju Nacionalnog plana adaptacije. U svakom slučaju, pohvala za Srbiju koje je prepoznala ovo dosta unapred. Ono što je isto jako bitno, jeste prepoznavanje, odnosno definisanje globalnog cilja za adaptaciju. Zašto? Zato što, kod smanjenja emisija imate definisan cilj i jako je lako da shvatite gde idete. Treba do 2050-te da budete na nula neto emisija GHG gasova. Kod adaptacije, jako je teško definisati taj zajednički cilj i indikatore, po kome će se postizanje tog cilja sprovesti. To je ostalo otvoreno u prethodnim pregovorima, tako da će se, u tom delu priče, pokušati da se definišu zajednički ciljevi. Naravno, ostaju očekivanja da pojedine zemlje, koji i dalje nisu dostavile svoje unapređene ili revidovane doprinose, kao što je recimo Turskoj koja je pregovarala da dobije specijalni status, da izađu sa istima. Očekuje se da će pojedine zemlje, iako su 2020. dostavile unapređene doprinose, možda izaći sa većim ambicijama, s obzirom na već vidljive nedovoljne ambicije za postizanje karbonske neutralnost. To generalno znači više novca za zemlje u razvoju koje kažu da hoće da rade na smanjenju emisija ali hoće da vide povećane mogućnosti finansiranja za ono što su gubici i štete, da bi se oni pokrili i da bi realizovali posebno aktivnosti u oblasti adaptacije.

Srbija na konferenciju u Šarm el Šeiku treba iskoristiti priliku za uspostavljanje komunikacije sa ljudima, za privlačenje investicija, donacija na bilateralnom i globalnom nivou i svakako nije loše da predstavimo šta je uređeno i da ima pomaka, pa koliko god da to, možda nije dovoljno ili da smo mogli bolje, uvek može bolje.

Dragana Ratković