Klimatske promene će, sasvim izvesno, izmeniti lice planete Zemlje. U veoma bliskoj budućnosti promene će biti toliko očigledne da ih ni najveći skeptici neće moći ignorisati. Većina simulacija sugeriše da će promena globalne površinske temperature od Prve industrijske revolucije – između 1850. i kraja 21. veka – verovatno premašiti 1,5 °C. Svetska meteorološka organizacija (World Meteorological Organization – WMO) predviđa da bi se, ako se trenutni trend zagrevanja nastavi, do kraja ovog veka temperature mogle popeti za čak 3-5 °C.

Kada toplo postaje vruće?
Dugo je vremena trebalo klimatolozima da shvate pravu prirodu ovih „malih promena”. Porast temperature od dva stepena dugo se smatrao ulazom u „crvenu zonu”, iliti „opasno zagrevanje”. U skorije vreme naučnici i kreatori politika složni su da bi ograničavanje porasta temperature na 1,5 °C bilo idealno.
Ipak, Izveštaj Međuvladinog odbora za klimatske promene (Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC) iz 2018. godine sugerisao je da će pridržavanje cilja od 1,5 stepena zahtevati „brze, dalekosežne i nečuvene promene u svim aspektima društva”. To je jedan od izgovora za ignorisanje odluka Pariskog ugovora, a ako se tome pridruži i jedna od poslednjih ključnih odluka Trampove administracije – istupanje iz ovog protokola, jasno je i da je ograničavanje zagrevanja na „tričavih” 1,5 stepeni Celzijusa korak od sedam milja i pravi civilizacijski skok.
Dok, s jedne strane Ujedinjene nacije i njene organizacije vode političke napore za stabilizaciju emisija gasova sa efektom staklene bašte, Kina emituje više CO2 nego bilo koja druga zemlja. Slede SAD i države članice Evropske unije, iako su tamo emisije po osobi znatno veće. Ali čak i ako sada dramatično smanjimo emisije gasova sa efektom staklene bašte, naučnici kažu da će se efekti nastaviti. Velikim vodenim površinama i ledu mogu biti potrebne stotine godina da „odgovore” na promene temperature koje su već nastupile. Takođe, treba imati na umu i to da je ogromnim količinama već oslobođenog CO2 potrebno i više decenija da se apsorbuje iz atmosfere.

Kako ćemo se kuvati?
Baš kao što naučnici ne mogu da se slože oko ključne temperature na kojoj bi „zazviždao” sigurnosni ventil, postoji i neizvesnost oko toga koliko će veliki uticaj imati klima koja se menja.
Ipak, složni su oko toga da će se poremetiti vlažni i sušni ciklusi. Te promene su već toliko očigledne da nije čudo da je postignut bar ovaj konsenzus.
Naime, kako se svet zagreva, sve više vode isparava, što dovodi do više vlage u vazduhu. To znači da će mnoga područja imati jače kiše – a ponegde i snežne padavine. Ali rizik od suše u kontinentalnim oblastima tokom žarkih leta će se povećati. Očekuje se još poplava zbog oluja i porasta nivoa mora, ali će verovatno će biti veoma raznolikih regionalnih varijacija u ovim obrascima.
To bi moglo prouzrokovati nestašicu sveže vode, dramatično promeniti našu sposobnost da proizvodimo hranu i povećati broj smrtnih slučajeva od poplava, oluja i vrućina. To je zato što se očekuje da će klimatske promene povećati učestalost ekstremnih vremenskih događaja – iako je povezivanje bilo kog pojedinačnog događaja sa globalnim zagrevanjem komplikovano.
Siromašnije zemlje, koje su najranjivije i najmanje spremne da se nose sa brzim promenama, mogle bi da trpe najrazornije posledice, pre svega po privredu, što bi se posledično odrazilo na socijalnu neizvesnosti. Predviđa se izumiranje biljaka i životinja jer se staništa menjaju brže nego što vrste postignu da se prilagode. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) upozorila je da bi zdravlje miliona moglo biti ugroženo porastom malarije, bolestima koje se prenose vodom i neuhranjenošću.
Kako se u atmosferu ispušta više CO2, okeani povećavaju unos gasa, što dovodi do toga da voda postaje kiselija. To bi moglo predstavljati velike probleme koralnim grebenima, što će posledično poremetiti celokupni živi svet okeana.
Treba očekivati i ispuštanje velikih količina metana, budući da će se postepeno otapati zemljište u zonama večnog snega i leda, na geografskim širinama prema polovima, gde je deponovan ovaj gas. Globalno zagrevanje izazvaće dalje pogubne promene koje će verovatno pogodovati daljem zagrevanju i tako će se stvoriti nezaustavljivi pakleni ciklus.

Zašto nema dogovora?
Odgovor na klimatske promene biće jedan od najvećih izazova sa kojima se suočavamo u ovom veku. Sasvim je jasno da baš kao što nema jasnog i preciznog predviđanja, nema ni dovoljno efikasnog odgovora na promene klime.
Zelene politike Evropske unije najzad imaju priliku da, kao odgovor na krizu izazvanu pandemijom koronavirusa, predstave sav svoj potencijal. Predviđanja govore da će jake privrede ostati „neokrznute”. Čak, mnoge od njih, poput Nemačke, mogu očekivati boljitak zbog povećane potrošnje. Sa druge strane, privrede na staklenim nogama mogu da očekuju značajnu pomoć. Čini se da „zelena ekonomija” oličena u Evropskoj agendi ima odgovor na svako pitanje…
Nesumnjivo je da je Kina, od najvećeg zagađivača, poslednjih godina postala zemlja koja ulaže najveće napore u ograničavanje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, njena privreda i dalje velikim delom počiva na energiji koja se generiše iz fosilnih goriva.
Najzad, dolazimo do Sjedinjenih Američkih Država koje beleže gotovo podjednake ekonomske rekorde kako u „zelenoj sferi”, tako i u „prljavoj industriji”. Teksas je verovatno jedino mesto na svetu gde naftne klackalice – pumpe kojima se crpi nafta – pokreće struja sa solarnih ploča.
Dok mnogi naučnici smatraju da smo odavno prešli tačku nakon koje nema povratka, neki su optimistični i veruju da će Planeta sama uspostaviti balans, baš kao i prilikom ciklusa ledenih doba. Iako ovo zvuči kao dobra vest, za ponovno popuštanje pritiska u loncu biće potrebno tričavih desetak hiljada godina…

Projekat „Informisanjem protiv klimatskih promena” finansijski je podržalo Ministarstvo zaštite životne sredine. Mišljenja i stavovi izraženi u ovim publikacijama isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Ministarstva zaštite životne sredine.