Životna priča estonskog orla ribara završila se u Srbiji

Dubovac – Novi Sad, 1.11.2015.
Čuvar ribolovnog područja na Dunavu, tik uz južnu granicu Deliblatske peščare, Šandor Olajoš, koji radi za JP „Vojvodinašume“, prijavio je početkom oktobra Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode zanimljiv nalaz. U delu Peščare zvanom Dragićev hat, pronašao je mrtvog orla ribara (Pandion haliaetus). Pošto je reč o vrsti koja je strogo zaštićena, čuvar je postupio po zakonu, te je leš sačuvao u zamrzivaču, kako bi stručnjaci kasnije mogli da utvrde uzrok uginuća. Nekoliko nedelja kasnije, članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije Milivoj Vučanović i Ivan Đorđević (obojica iz Vršca), konsultovali su se sa Zavodom, i na preporuku ornitologa leš odneli na redgnensko snimanje u veterinarsku ambulantu za kućne ljubimce vlasnika Ferenca Martona u Pančevu. Sumnjali su, poučeni iskustvom nemilosti akcija krivolovaca, na to da je orao ribar ubijen. Ispostavilo se da to nije bio slučaj, te da u telu ptice nije bilo sačme. Ornitolozi su makar malo predahnuli, zaključivši, u nedostatku drugih dokaza, da je ptica uginula najverovatnije zbog sasvim prirodnog uzroka, zbog starosti ili bolesti.

Takav slučaj u prirodi nije uobičajen. Obično ptice grabljivice stradaju zbog trovanja, neposrednog uništavanja od strane čoveka, ali neretko i zbog gladi. No, u slučaju prirodnog uzroka, ispostavilo se da je ovaj orao ribar bio svojevrsni rekorder, ili bi bar mogao za rekord najveće dužine života ove vrste da se takmiči. Naime, ptica je na levoj nozi nosila crni prsten sa belom oznakom 2T, dok se na desnoj nozi nalazio aluiminijumski prsten sa oznakom A – 2659 Matsalu Estonia, što je jasno ukazivalo da je ptica prstenovana u Estoniji. Kada su naši ornitolozi ovu informaciju poslali Centru za martiranje životinja, a ovaj kolegama u Estoniji, vrlo brzo je dobijena povratna informacija. Reč je bila o mužjaku koji je kao sasvim mali mladunac prstenovan u gnezdu, pre poletanja, 10. jula 1991, što znači da je doživeo starost od više od 24 godine. To je, kako se navodi u ornitološkoj literaturi, jedan od najstarijih orla ribara na svetu, barem iz reda ptica čija je starost mogla da bude nedvosmisleno utvrđena.

Ipak, iznenađenjima nije bilo kraja. Kada je ova ptica odrasla, našla je ženku, i par se uspešno dugo gnezdio u samoj Estoniji, ali se preselio u susednu Letoniju, jer im je pre desetak godina u Estoniji uništeno stablo na kome se nalazilo gnezdo, a i celo stanište. Prsten u boji mu je stavljen tek naknadno, 2013. godine. Već tada to je bila prava ornitološka priča, jer je ovaj lutalac daleko nadživeo Einara Tamura, ornitologa koji ga je prstenovao, a koji je umro 2004. godine. Drugi prstenovač, koji je tokom penjanja na gnedzo, stražario na tlu, Urmas Selis, poslao je svojim kolegama u Srbiji ovu interesantnu priču.

Ističući značaj prijavljivanja nalaza prstenovanih ptica za nauku, ornitolog Ivan Đorđević iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije ističe: „Puno toga o ovoj ptici ne znamo. No, znamo da je završila svoj život na mestu na kome se ptice sakupljaju u daleko većem broju nego igde u Srbiji. To je čuveno Labudovo okno, potez toka Dunava od ušća Morave do ušća Nere u južnom Banatu, i njemu pridodata vodena staništa. Nažalost, ovi lokaliteti odavno su prepoznati, kao crvena tačka u Evropi, budući da su zvanično stecište najžešćeg krivolova kod nas. Naša zajednička obaveza, a naročito obaveza upravljača i korisnika ovog prostora, je da učnimo sve kako više ne bi bilo tako“, zaključuje Đorđević.

...nazad





Povratak na početnu stranu